Велики народни савет и Народна управа за Банат, Бачку и Барању

Последњи месеци 1918. године на простору који данас административно обухвата АП Војводина, као и на простору Барање, протекли су у турбулентним политичким догађајима који се могу сагледати у контексту организованих политичких потеза Срба и осталих Јужних Словена за ослобађањем и отцепљењем од Угарске, односно у контексту остваривања вишедеценијских тежњи Срба који су живели на простору Хабзбуршке монархије у стицању њихових пуних политичких и грађанских права. Након воног пораза Аустро-Угарске монархије 1918. године и заузимања простора који данас административно обухвата АП Војводина од стране победничке војске Краљевине Србије, фактичку власт над Банатом, Бачком, Барањом и Сремом, преузели су истакнутији локални Срби који су се организовали у локалне управне јединице. Међутим, према одредбама примирја између Аустро-Угарске монархије и Антанте, био је предвиђен опстанак пређашњих цивилних органа власти, што се косило са фактичком ситуацијом на терену и већинском вољом грађана ових простора. Због комплексне политичке ситуације, дошло је до конфузне ситуације и стварања политичко-правног дисбаланса између ситуације на терену и појединих тачака који су се налазиле у документу о примирју. Услед такве комплексне ситуације, долазило је до националних антагонизама који су окончани инкорпорирање простора Баната, Бачке, Срема и Барање у Краљевину Србију а затим као њен саставни и неодвојиви део и у Краљевину СХС.

 

Неку врсту кровне организације која је донекле координисао рад новоуспостављених локалних власти Срба и осталих Словена, у почетку је представљао Српски народни одбор у Новом Саду. Овај одбор који је основан 21. октобра 1918. године (по старом календару), интензивно је радио од тренутка уласка војске Краљевине Србије у Нови Сад 9. новембра и управо је он иницирао сазивање Велике народне скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи која је одржана 25. новембра 1918. године у згради Гранд хотел Мајера у Новом Саду. Изузев одлуке о присаједињењу Краљевини Србији, на Скупштини је донесена и одлука о формирању Великог народног савета и њеног извршног органа Народне управе. Народни савет чинило је педесет чланова изабраних из Народне скупштине и његове ингиренције су се тицале доношења потребних уредби и одредби, као и постављања Народне управе, односно мориторинга над њом. Само поље деловања Народне управе тицало се управљања над подручјем Баната, Бачке и Барање на основу, како је то формулисано на Великој народној скупштини, “начела потпуне слободе и равноправности за све народе”. За седиште Великог народног савета и Народне управе, одређен је Нови Сад.

 

Персонални састав свих новоуспостављених органа управе је био у извесном смислу показатељ постигнутог страначког компромиса међу водећим политички активним представницима Срба и осталих Словена у Војводини у том периоду. Односно, треба напоменути да су се пре одржавања Велике народне скупштине упрошћено посматрајући постојале две струје међу представницима носилаца идеје уједињена на простору Војводине, које су имале различите ставове о самој концепцији стварања СХС. Један број политичара попут Васе Стајића и Тихомира Остојића се залагао да се простор Бачке, Баната и Барање припоји Краљевини СХС заједно са новоформираном Државом Словенаца, Хрвата и Срба, док се други део политички активних интелектуалаца на челу са Јашом Томићем залагао за примарно уједињење са Краљевином Србијом а затим као њеним интегралним делом за стварање Краљевине СХС. Ова друга опција је превагнула, тако да се 25. новембра 1918. године простор Баната, Бачке и Барање припојио Краљевини Србији, исто као што је Срем ушао у састав Краљевине Србије један дан раније (24. новембра) на основу одлуке донешене на Великом народном збору у Руми. Дакле, цели простор који данас обухвата АП Војводина, као и простор Барање, најпре је постао саставни део Краљевине Србије са којом је затим као њен интегралан део већ 1. децембра 1918. године постао део новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

 

Представници Народне управе на челу са истакнутим и угледном јавном личношћу Јованом Јоцом Лалошевићем су одмах након оснивања овог тела успоставили блиску комуникацију са владом Краљевине Србије, тражећи њене инструкције, предлажући и спроводећи мере за отклањање различитих проблема и потенцијалних опасности у присаједињеним областима. Персонално, Народна управа је највише сарађивала са новопостављеним министром унутрашњих послова Краљевске владе у Београду, Светозаром Прибићевићем. Народна управа је убрзо успоставила органе локалних административних власти по жупанијама, односно у локалним срединама чиме је отклоњена потенцијална тада још увек изражена опасност од поновног успостављања управног административног апарата ранијих мађарских органа власти, будући да је тада још био на снази специфичан уговор сила Антанте са владом Мађарске који је остављао и даље отворена питања око будућности некадашњих простора на којима је донета одлука о присаједињењу, с обзиром да у том тренутку није била донета међународна одлука о коначном разграничењу иземеђу будуће Краљевине СХС, Румуније и Мађарске. Деловање Народне управе и њена сарадња са српском краљевском владом у Београду била је комплексна. Међутим, без обзира на поједина разилажења пре свега око виђења будућих граничних демаркационих линија, сарадња се ипак одвијала са заједничким циљем стварања нове заједничке међународно признате државе.

Због комплексних међународних околности, али и процеса консолидације и успостављања административне структуре државног апарата новоформиране Краљевине СХС, неколико дана након уједињења, одлучено је да се Народна управа кроз кореспонденцију са владом у Београду,  разреши појединих ингиренција, односно да се изврши њена “демисија” коју су органи Народне управе и прихватили 14. децембра 1918. године. На тај начин је успостављена, као што је и било планирано, јединствена управа у Београду која је у будуће требала да управља и са присаједињеним областима. Основна сврха Народне управе, као неке врсте прелазног органа власти, била је у потпуности испуњена неких шест месеци након њеног успостављања, будући да је Војводина изузев на папиру, тада и де факто у пракси, тј. у реалности била дефинитивно одвојена од Мађарске, односно да је управа над њом вољом грађана предата Краљевској влади у Београду. Ипак, преношење надлежности је због комплексне политичке ситуације у присаједињеним областима (на простору Војводине и Барање), од тренутка уједињења до потпуног разрешења Народне управе, трајало неколико месеци и због осетљиве ситуације вршено је постепено у координацији органа Народне управе са владом у Београду. 

 

Аутор: Кристијан Обшуст