Лична сећања на некадашњи Народни биоскоп у Танурџићевој палати

Локација: 
Улица Модене
Временски контекст: 
Период социјализма

Један од информаната са којим је обављен разговор о некадашњем Народном биоскупу на простору на којој се некада налазио, детаљно је описивао како се у њега улазио и где је била благајна, као и где су најчешће стајали тапкароши карата и ,,људи који су продавали у цегерима сунцокретово и бундевино семе у различитим фишецима”. Он је истакао да је овде гледао први ,,колор филм у животу”, за који иначе истиче да мисли да је ,,био први колор филм који се појавио у граду” и ,,који се звао Певач луталица”. Саговорник је истакао како је овај ,,амерички филм о мексичком певачу” представљао ,,право чудо и да су сви долазили да га виде зато што је био у боји”. Према његовим речима, он је ,,приказиван негде 1962, или 1963. године”, не сећа се тачно, али ,,се сећа да је Певач луталица” на нега ,,због колора оставио јак утисак”. Управо је овај филм, како је саговорник напоменуо био ,,први филм” који је погледао ,,са другом” с обзиром да је пре тога ,,на филмове ишао само са родитељима”. Уједно, тада се пре пројекције и догодио један инцидент, због којег се ,,јако добро сећа тог филма”. Наиме, према речима саговорника често су ,,око бисокопа стајала ромска деца са Клисе која су крала карте мањој деци”.  Информант је истакао, да се управо тада  ,,догодило да га је један мали Ром ударио по руци, да му је узео карте за филм и почео да бежи”. Како саговорник истиче, затим су ,,он и његов друг Миле трчали за лоповом” и на његову ,,срећу, малог лопова је ухватио неко од пролазника, извукао му уши и вратио је њему и његовом другу карте за филм”, тако да су стигли ,,срећом на време да се врате до биоскопа да погледају филм”. Испитаник се, причајући о градским биоскопима, сетио и како је ,,његова мама ненамерно увек обавезно каснила на почетак филма” и да ју је затим ,,теткица са батер лампом уводила у салу и спроводила до њеног нумерисаног места”. То је према речима саговорника често изазивало негодовање публике и његова мајка се због тога ,,увек наглас извињавала свим присутним у публици”. Испитаник је кроз смех наводио како су ,,бројни гледаоци попут његове маме каснили на представе”, да су ,,пропуштали журнал” и да је то ,,изазивало негодовање уз разлилите повике” од стране публике. Испитаник се присећа да су чак ,,неки уживали да улазе накнадно са батериЈом у биоскопске сале”, односно да је повремено и ,,он сам то радио” с обзиром ,,да је волео да га тетка са благајне доводи са батер лампом до његовог места” у биоскопској сали.

Један од испитаника је истакао како је Народни биоскоп спадао у ,,лошију категорију градских биоскопа”, односно да је набољи ,,био Јадран, па Звезда, па Народни, па биоскоп ЈНА”, док у биоскоп Дунав у Петроварадину чак ,,није ни одлазио”. Испитаник је такође истакао, како је владала општа незаинтересованост за журнале касних шездесетих година и да су они временом укинути.

Лични утисци грађана