Лична сећања на некадашњи биоскоп Јадран у Поштанској улици

Локација: 
Поштанска улица
Временски контекст: 
Период социјализма

Испитаник са којим је обављен разговор на овој локацији истакао је како му је Јадран био ,,омиљени биоскоп зато што је имао најлепшу салу”, као и да је још од шездесетих година па све до затварања биоскопа крајем деведесетих или након 2000. године ,,веома радо одлазио у њега”. Саговорник је, између осталог, истакао како су шездесетих година док је ,,био дечак и тинејџер” у Јадрану, као и у осталим биоскопима ,,све биоскопске представе почињале журналом који је био у црно-белој техници, као и сви тадашњи филмови”. Описујући тзв. филмске новости, које су се популарно међу грађанима звале ,,Журнал”, испитаник је навео како је он заправо представљао ,,преглед вести које су трајале око десет минута и које су почињале обично са вестима о Титу, где је био, шта је радио и како су га дочекивали на путовањима”, тј. по његовим речима, журнал је започињао ,,Титовим догодовштинама”, након чега су следиле ,,политичке теме, вести са естраде”, као и из ,,света моде” а завршавао је прегледом спортских вести. Према речима испитаника, журнал је престао да се емитује ,,када су почели да се пуштају филмови у колор техници”. Саговорник истиче да су први колор филмови ,,били прави бум и неописив доживљај”, као и да су ,,многи само о томе данима и недељама причали”.

Једна информанткиња са којом је обављен разговор о овом биоскопу истиче ,,како је често морала да купује карте од тапкароша за дупло већу цену”, пошто су тапкароши за ,,боље филмове често умели да купе тридесет и четрдесет карти”, тако да их је ,,често нестајало”. Сећа се да су ,,момци који су дошли са девојкама”, јако често да се ,,не би обрукали, куповали од тапкароша много скупље карте” с обзиром да су за поједине филмове карте ,,брзо биле разграбљене”.

Један од испитаника, истиче да је ,,код неких млађих из публике” често био обичај да не сачекају сам крај филма, већ да непосредно пред крајем пројекције ,,када већ виде да је филм пред крајем устану са свог места и крену да напуштају салу”, што саговорник објашњава тиме да су такви појединци ,,волели да се праве паметни како они знају када је филм пред крајем”, односно да завршава. То је по његовим речима често изазивало негодовање публике. Саговорник, причајући о пројекцијама филмова у биоскопима наводи како су често приликом различитих сцена у филмовима појединци из публике ,,често наглас реаговали”, при чему су му најупечатљивија сећања остала да су приликом емотивних сцена ,,љубљења у филмовима, многи довикивали шиц или миц”. Такође се сећа да су приликом одређених сцена неки ,,чак и плакали” или ако им се није нешто у филму допадало да су ,,гласно коментарисали”. Саговорник је приликом разговора истакао да је Јадран, као ,,уосталом и сви биоскопи вечито био посут остацима семенки” и да је особље ,,често опомињало људе из публике да не грицкају семенке”, односно да не бацују ,,остатке семенки на под”. Он се сећа да је чак и пре пројекције у оквиру филмског журнала постојала напомена да посетиоци ,,не бацају семенке на под”.

Лични утисци грађана