Спомен-обележије на Петроварадинској тврђави посвећено цивилним жртвама страдалим у Првом светском рату

Локација: 
Петроварадинска тврђава
Временски контекст: 
Први светски рат (1914. година)

У близини Доњег платоа Петроварадинске тврђаве у шанцу код Комуникационе капије налази се место на којем су током септембра 1914. године aустроугарске власти стрељале девет особа из Бешке, Сремских Карловаца и Војке. Цивилне жртве (међу којима су били свештено лице, академска сликарка, општински службеник, два студента, два поседника, кројач и грађевинар) прво су приведене као таоци, а затим су и стрељане на овој локацији у знак одмазде након продора делова српске Прве армије у Срем после Церске битке 1914. године. Посмртни остаци стрељаних жртава су са ове локације пресељени у њихова места боравишта 1922. године.

Током постојања Краљевине Југославије у контексту традиције соколског покрета и тенденција интегративног југословенства, Соколско друштво Петроварадин је 1934. године изградило спомен-обележије са мермерном таблом на којој су наведена имена стрељаних жртава као и њихова занимања. Изнад мермерне плоче са именима жртава саграђена је настрешница изнад које је уз бедем постављен стилизовани крст. У складу са оновременим политичким, идеолошким и друштвеним тенденцијама, као и са идејама соколског покрета, страдали су представљени као жртве за „ослобођење и уједињење Југословена“.

За време Другог светског рата, усташки режим Независне Државе Хрватске одлучио је да ово спомен-обележије уништи као што је то урадио са спомеником који се налази код стадиона ФК Петроварадин и са рељефном спомен-плочом која се налазила на Београдској капији. У циљу уклањања свих трагова овог споменика, ангажован је грађевински техничар Дрк Антун. Ипак, излажући се високом ризику са својим помоћницима, Антун је самостално донео одлуку да на споменику замалтерише само спомен-плочу, као и крст изнад, док саму конструкцију споменика није дирао, па га је на тај начин заправо заштитио од уништења. Иначе, тенденција затирања и уништавања материјалних остатака прошлости везане за прошлост Срба, као и за идеју југословенства, представљала је једну од основних карактеристика геноцидног усташког режима НДХ као квазиполитичког субјекта успостављеног под патронатом Трећег рајха.

Овај споменик, као и друго спомен-обележије посвећено цивилним жртвама из 1914. године које се налази на локацији стадиона ФК Петроварадин, постављени су на двадесетогодишњицу од трагичних догађаја у контексту активности Соколског покрета Петроварадин. Иницијални контекст постављања ова два споменика упућује на изражене оновремене наративе о трагичним догађајима, који су у значајној мери произилазили из чињенице да се ради о релативно краткој временској дистанци од тренутка погубљења жртава до момента постављања спомен-обележија, као и из чињенице да су у временском контексту када је споменик подигнут још увек били живи сведоци, али и савременици конкретних догађаја. Не треба заобићи ни чињеницу да су у периоду постављања споменика сасвим сигурно били прилично наглашени породични наративи рођака жртава, као и наративи формирани у локалним заједницама из којих су жртве потицале. Поред предходно наведеног, треба напоменути да је званична политика Краљевине СХС, а потом и Краљевине Југославије, прилично афирмисала културу сећања везану за догађаје из Великог рата, при чему је и на тај начин у одређеној мери пропагирала идеологију интегративног југословенства. Ове две локације страдања су посебан значај имале за идеје које је баштинио у периоду између два светска рата соколски покрет у чијем је деловању култура сећања на страдања свих Словена у прошлости имала нарочито велики значај, што је примарно проистицало из наглашеног пацифистичког и родољубивог карактера покрета, а делимично и из славофилских тенденција које су припадници овог покрета пропагирали. Поред ова два спомен-обележија, 1934. године је на фасаду зграде Соколског друштва у Петроварадину постављена спомен-плоча са именима 37 жртава које су аустроугарске власти стрељале у околини Петроварадина.

Иако су данас наративи о овим локацијама као местима сећања практично ишчезли, будући да више не постоје живи савременици ових догађаја, извесно лимитирано сећање на ове локације је ипак опстало у институционалном, односно формалном смислу. Ипак, одсуство савремених наратива о овој локацији, изузев у значајној временској дистанци од тренутка трагичних догађаја до данас, треба сагледати и у контексту политичких околности у прошлости. Одређени степен маргинализације места сећања везаних за Први светски рат који је постојао током више од четири деценије доминирајућих идеолошких премиса комунистичког режима у великој мери је ограничио опстајање претходно успостављених наратива о овим локацијама као о местима сећања. Ипак, ово спомен-обележије је за разлику од споменика лоцираног код стадиона ФК Петроварадин остало у извесној мери присутно у контексту колективног сећања и меморије града, првенствено захваљујући туристичком и споменичком значају локације у чијем се склопу налази.

Приликом разговора са неколико случајних пролазника у непосредној околини локације на којој се налази спомен-обележије, уочен је извесни степен упућености у значај места и то пре свега код становника у старијој животној доби. Наиме, док тројица испитаника и једна испитаница старости између 20 и 40 година нису имали никакве информације о значају конкретног места, три саговорника су у одређеној мери била упућена у значај и карактер локације. Иако се није приступило темељнијим проучавањима везаним за постојеће наративе о овој локацији, на основу разговора са тројицом од шесторице испитаника може се констатовати да ова локација код појединаца ипак представља место колективне меморије, односно да постоји одређена свест код дела грађана о историјском значају локације.

Аутор: Кристијан Обшуст

Лични утисци грађана