Према речима једног од саговорника који се сећа периода са краја педесетих година док је преко моста пролазио воз, истакао је ,,како је тротоар на мосту био од дасака” а да је само онај део ,,по којем су пролазили аутомобили и возови неизменично”, био асфалтиран. С обзиром да је саговорник ,,тада био јако мали”, навео је како је ,,имао страх да прелази преко моста”, с обзиром да се кроз тротоар ,,између дасака видео Дунав а да је често и фалила по нека даска на мосту”. Саговорник је описивајући мост, такође истакао како је ,,његова мама радила као учитељица у основној школи Владимир Назор у Петроварадину” и да би је сваки пут када је прелазио мост ,,чврсто држао за руку”, као и да би га она ,,на местима на којима је фалила понека даска, или се видела река између дасака, преносила на рукама”, како се ,,не би плашио”. Још увек се сећа ,,страшног погледа на Дунав”. Причајући о возу који је прелазио преко моста, информант је истакао ,,како су тада још биле парне локомотиве које су страшно пиштале када би се приближавале мосту, како би становници Подграђа у Штросмајеровој кроз који је пролазила пруга, могли да затворе прозоре како им не би улазио дим”, будући да им је пруга ,,пролазила неколико метара од њихових прозора”.

Други информант се сећа како је средином шездесетих година када је он ишао у основну школу, на крају школске године био обичај ,,да смелији основци из завршног разреда са моста скачу у Дунав”, односно да су се на тај начин ,,смелији појединци, правили важни пред школским другарицама и друговима”. Он је истакао ,,како је волео да посматра те скокове завршених основаца са моста”. То је по његовим речима ,,био неки вид доказивања зрелости”. Сећа се ,,како су скакали са запушеним носем са огрде моста ближој обали” и да је то ,,њему као деловало опасно”, али и да ,,су њему и његовим друговима који су били неколико година млађи, они ,,који су имали храбрости да скачу, деловало фасцинантно”.