Зграда у којој се данас налази седиште Војвођанске банке, лоцирана на главном градском тргу у Новом Саду – Тргу Слободе бр. 7, представља кључно место сећања и локацију од круцијалног значаја везану за догађај на ком је донета одлука о присаједињењу Бачке, Баната и Барање, Краљевини Србији и нешто касније Краљевини СХС. У некадашњој свечаној сали овог необарокног здања изграђеног у духу еклектике 1892. године, 25. новембра 1918. године, одржана је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која је прогласила присаједињење Краљевини Србији.
Подсетимо да је након пораза Аустоугарске монархије, пределе који ће одлуком Скупштине бити присаједињењи Краљевини Србији, запосела победничка војска Краљевине Србије, иако су привремено управу над овим подручјима преузели локални војвођански Срби којима је, као нека врста кровне организације, руководио Српски Народни одбор из Новог Сада. Убрзо је инцирано одржавање Велике народне скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, на којој је учествовало 757 делегата, од је било 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 6 Немаца, 3 Шокца, 2 Хрвата и 1 Мађар. Према предходно објављеном прогласу од 17. новембра 1918. године, којим је и сазвана Скупштина, право гласа на Великој народној скупштини имали су Срби, Буњевци и остали Словени, оба пола, који су морали имати најмање двадесет година. Учесници, тј. посланици за Скупштину, бирани су по општинама, по један посланик на хиљаду грађана, а изабрани су акламацијом на јавним зборовима.
Поред низа других пропратних одлука, учесници Скупштине су 25. новембра 1918. године изгласали присаједињење Краљевини Србији са којом су затим, сада већ као део њене неодвојиве целине, приступили уједињењу са Државом Словенаца, Хрвата и Срба, чиме је заправо формирана Краљевина СХС. Дакле, на Великој скупштини је донесена примарна одлука о присаједињењу Баната, Бачке и Барање, Краљевини Србији а тек неколико дана касније, сада већ као њен интегрални део, ови предели су ушли у новоформирану Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.
У тренутку одржавања Велике народне скупштине, ово здање је заправо представљало луксузни хотел “Гранд хотел Мајер’’, што је и остало током постојања Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије. Након окончања Другог светског рата, објекат је национализован и премименован је у хотел “Слобода”, да би му 1953. године била промењена функција, односно од тада је постао Дом ЈНА. Неколико година након распада СФРЈ, овом здању је опет промењена функција, будући да је оно постало седиште Војвођанске банке. Приликом те задње промене функције објекта, извршена је и његова темељна адаптација, тако да свечана сала у којој је одржана Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, данас више не постоји у изворном облику. Ипак на фасади овог здања које се налази на главном градском тргу између Градске куће и римокатоличке Цркве имена Маријиног (Катедрале), постоји спомен-плоча, која упућује на велики историјски значај овог објекта.
Здање, иначе представља специфично место сећања које има круцијалан значај у контексту чина формалног проглашења присаједињења и као такво представља изузетно битну локацију како за колективну меморију Новог Сада, тако и локацију од великог значаја за културу сећања на републичком, односно државном и националном нивоу. Заправо, када је реч о самом чину присаједињења, ова локација (место сећања) има примарни значај. У том контексту, ова локација представља и место за официјално церемонијално обележавање “Дана присаједињења”, сваког 25. новембра које се најчешће одвија у контексту афримације културе сећања тренутне градске и покрајинске власти. Свакако, церемонијално и симболично полагање цвећа и венаца на ову локацију практикују и поједина удружења, попут нпр. Удружења потомака ратника 1912-1918, као и представници Националног савета Буњеваца који чин присаједињеја такође перципирају као “национални празник”.
ПРИЛОГ: Споменик Светозару Милетићу на Тргу Слободе као засебно место сећања
Интересантну чињеницу представља и то што се буквално испред овог здања, односно на централном делу Трга Слободе, налази и споменик Светозару Милетићу, једној од кључних личности везаних за политичку борбу Срба, али и осталих Словена у остваривању њихових основних грађанских права у Хабзбуршкој монархији. Споменик од бронзе висине око пет метара, иначе рад чувеног вајара Ивана Мештровића, изворно је постављен на овој локацији 1939. године. Међутим, одмах након капитулације Краљевине Југославије 1941. године, уклоњен је одлуком мађарских окупационих власти, да би након ослобођења Новог Сада 1944. године, био враћен на оригиналну локацију на новом вишем и монументалнијем постаменту израђеном од сивог мермера. Касније, 1951. године академски вајар Павле Радовановић, уклесао је на две стране постамента текст: “Светозар Милетић 1826 – 1901” и “рад Ивана Мештровића 1939”. У том контексту, место сећања која се односи на присаједињење Бачке, Баната и Барање, Краљевини Србији а затим и Краљевини СХС, практично се граничи са локацијом која такође представља посебно место сећања на кључну и најзначајнију личност везану за политичку борбу Срба у Хабзбуршкој монархији. У том смислу, ове две локације, заправо у извесном смислу чине јединствену целину, с обзиром на сродност и индиректну повезаност рада Светозара Милетића и тежњи, тј. сложених историјских, политичких и друштвених околности који су довели до присаједињења као чину потпуног остваривања тежњи Срба и осталих словенских народа на простору који данас административно обухвата АП Војводина.
Аутор: Кристијан Обшуст
