Једна информанткиња са којом је обављен разговор о овом биоскопу истиче ,,како је често морала да купује карте од тапкароша за дупло већу цену”, пошто су тапкароши за ,,боље филмове често умели да купе тридесет и четрдесет карти”, тако да их је ,,често нестајало”. Сећа се да су ,,момци који су дошли са девојкама”, јако често да се ,,не би обрукали, куповали од тапкароша много скупље карте” с обзиром да су за поједине филмове карте ,,брзо биле разграбљене”.
Један од испитаника, истиче да је ,,код неких млађих из публике” често био обичај да не сачекају сам крај филма, већ да непосредно пред крајем пројекције ,,када већ виде да је филм пред крајем устану са свог места и крену да напуштају салу”, што саговорник објашњава тиме да су такви појединци ,,волели да се праве паметни како они знају када је филм пред крајем”, односно да завршава. То је по његовим речима често изазивало негодовање публике. Саговорник, причајући о пројекцијама филмова у биоскопима наводи како су често приликом различитих сцена у филмовима појединци из публике ,,често наглас реаговали”, при чему су му најупечатљивија сећања остала да су приликом емотивних сцена ,,љубљења у филмовима, многи довикивали шиц или миц”. Такође се сећа да су приликом одређених сцена неки ,,чак и плакали” или ако им се није нешто у филму допадало да су ,,гласно коментарисали”. Саговорник је приликом разговора истакао да је Јадран, као ,,уосталом и сви биоскопи вечито био посут остацима семенки” и да је особље ,,често опомињало људе из публике да не грицкају семенке”, односно да не бацују ,,остатке семенки на под”. Он се сећа да је чак и пре пројекције у оквиру филмског журнала постојала напомена да посетиоци ,,не бацају семенке на под”.
