Информант са којим је обављен разговор о овој локацији, описујући изглед Ловћенске улице почетком шездесетих година, истакао је ,,како је она изгледала потпуно другачије него данас, да су на овој локацији биле фабрике”, као и да се на крају Ловћенске улице налазио ,,канал са отпадном водом из околних фабрика преко којег је постојао дрвени мостић”, који је водио ка простору данашњег Лимана ,,на којем није ништа било изграђено већ је то била огромна пешчана површина са ниским растињем”, односно простор ,,пешчаре на којој је расла трска и где се налазио део пруге која је од старе железничке станице водио ка мосту” Маршал Тито, који је у том периоду био иначе једини постојећи мост у граду. Према речима саговорнка ,,овде где је град завршавао, често се играо као мали са децом на различите начине”. Саговорник се сећа ,,како су као деца на дрвеном мостићу и у његовој околини ,,пецали жабе” с обзиром да је тај део канала ,,у коме је иначе било свега и свачега, био најчистији”. Из Ловћенске улице је ,,заправо био једини слободан прилаз ка каналу за отпадну воду”, истакао је саговорник, с обзиром ,,да је цео простор био ограђен због фабрика”. Сећајући се пецања жаба, саговорник је истакао ,,како су жабе пецали импровизованим пецаљкама и да су неки од них чак и понеку ухватили”. Према његовим речима ,,упецане жабе су завршавале на различите не баш тако лепе начине”, односно ,,доживљавале су различите судбине” о ,,чему њихови родитељи нису знали”, али су зато често ,,били критиковани и најурени са канала од неких радника”, који су видели ,,како страшно поступају са упецаним јадним жабама”. Саговорник се такође сећа да када је у близини средином шездесетих изграђена прва зграда факултета тј. ,,пољопривредног факултета”, како је она са спољне стране имала металне спиралне степенице ,,по којима су се играли на тај начин што је циљ игре био да се први стигне до врха”. Према његовим речима, правило игре је било и такво ,,да је онај који би се попео последњи, куповао лизалицу оном који први стигне на врх”. Описујући огромну пешчану површину ,,на којој није било апсолутно ничег” на простору данашњег Лимана, која се налазила ,,иза дрвеног мостића”, саговорник је истакао ,,како је то био простор за истраживања и свакакве игре”. Сећа се, како су често ,,копали рупе и тунеле у песку”, али и како су због једног трагичног догађаја касније сви престали то да раде с обзиром да су им родитељи строго забранили ,,тако опасне игре”. Наиме, према речима саговорника ,,двојицу дечака је закопао песак и они су погинули када се обрушио неколико метара дугачак тунел који су  ископали”. Односно, обрушила ,,се дина од песка коју су покушали да прокопају”. Саговорник је навео ,,како је то била велика трагедија” и да су сви причали о ,,том несрећном случају”.