Саговорник са којим је обављен разговор, истакао је како су крајем педесетих и раних шездесетих година на локацији данашњег суда ,,биле радничке бараке изграђене од дасака премазане неком изолацијом”. Он је истакао како су се често ,,он и његови другови играли у околини тих барака с обзиром да су становали у близини”. Информант је такође истакао ,,како су у баракама живели радници и да су бараке имале водовод, али нису имале канализацију” па му је остало у сећању ,,како су они који су тамо живели, из алуминијумских или емајлираних лавора избацивали воду изван барака”. Информант је такође истакао ,,како су њему и његовим друговима који су живели у оближњим зградама родитељи говорили да ће и они живети у таквим баракама ако не буду учили”. Саговорник је такође напоменуо ,,како су одрасли из комшилука често причали о тим баракама”, односно о лошим условима живота у њима уз констатацију ,,како је недопустиво да неки људи живе на тај начин”, тј. ,,како живе у социјализму и бескласном друштву народне републике Југославије и да је недопустиво да неки људи морају да живе у таквим условима”. Након што су станари исељени из тих барака и када су оне срушене због почетка изградње данашње зграде суда, према речима саговорника ,,одрасли у комшилуку су престали да причају о тој теми” говорећи ,,како је добро да су ти људи коначно добили своје станове”. Саговорник је, причајући о изградњи зграде суда, истакао ,,како се он заједно са друговима играо на градилишту са којег су узимали ситне керамичке плочице које су биле намењене изради фасаде и да су их затим ,,другој деци продавали у школи, док једном нису добили батине од стражара који је чувао тај материјал за фасаду” који се иначе налазио ,,на некаквом посебном инпрегрираном платну” одакле су их он и његови другови ,,скидали уз помоћ ножева”. Након тога је, како је саговорник кроз шалу напоменуо ,,сва њихова трговина престала”.