Споменик у облику каменог обелиска који је данас лоциран непосредно поред стадиона ФК Петроварадин, на ивици насипа пруге Нови Сад–Београд, посвећен је цивилима из Батајнице које су аустроугарске власти стрељале 17. септембра 1914. године у знак одмазде након продора делова српске Прве армије у Срем после њене победе у Церској бици 1914. године. Једанаест младића који су стрељани на овој локацији у присуству њихових породица покопани су сутрадан у масовну гробницу недалеко од локације стрељања. Иначе, након повлачења српске војске из Срема, аустроугарски војници су велики број грађана Батајнице депортовали сточним вагонима у Петроварадин, а затим су их пребацили у осјечки логор у коме су остали практично до краја Првог светског рата. Процењује се да су аустроугарске власти у знак одмазде ухапсиле и депортовале у логоре преко 2000 особа.
Чланови Соколског друштва Петроварадин су 1934. године успели да пронађу локацију гробнице жртава, након чега је уследила изградња спомен-обележија које је финансирано средствима тадашњег градоначелника Новог Сада Бранислава Бороте. Споменик је постављен двадесет година након трагичног догађаја у контексту наглашене славофилске и југословенске традиције соколског покрета који је иницирао изградњу овог спомен-обележија.
Изворно је споменик у облику каменог обелиска са исписаним именима жртава био постављен на уздигнутој земљаној хумци која је доминирала околним платоом. Међутим, већ 1941. године, усташки режим НДХ под чијом је окупационом контролом била територија Срема, оштетио је камени обелиск, оборио га и закопао у земљу и на тај начин уништио сваку назнаку постојања овог обележја. Иначе, тенденција затирања и уништавања материјалних остатака прошлости везане за прошлост Срба, као и за идеју југословенства, представљала је једну од основних карактеристика геноцидног усташког режима НДХ као квазиполитичког субјекта успостављеног под патронатом Трећег рајха. Након Другог светског рата, споменик је обновљен, али је постављен на другој локацији, непосредно поред пружног насипа, чиме постаје тешко уочљив и уједно изложен утицају девастирајућих фактора произашлих из фреквентног железничког саобраћаја. Промена локације спомен-обележија приликом његове обнове након Другог светског рата може се тумачити општим трендом маргинализовања места сећања из Првог светског рата и њиховог идеолошког потискивања од стране комунистичког режима у односу на споменике и локације везане за догађаје из Народноослободилачке борбе, односно из периода Другог светског рата. У складу са оваквом политиком ово спомен-обележије је временом скоро у потпуности запуштено и зарасло у коров, те је практично било заборављено, ако изузмемо једногодишње церемонијално полагање венаца од стране делегације СУБНОР-а.
Овај споменик, као и друго спомен-обележије посвећено цивилним жртвама из 1914. године које се налази на Доњем платоу Петроварадинске тврђаве, постављен је на двадесетогодишњицу од трагичних догађаја у склопу активности Соколског покрета Петроварадин. Иницијални контекст постављања ова два споменика упућује на изражене оновремене наративе о трагичним догађајима, који су у значајној мери произилазили из чињенице да се ради о релативно краткој временској дистанци од тренутка погубљења жртава до момента постављања спомен-обележија, као и из чињенице да су у временском контексту када је споменик подигнут још увек били живи сведоци, али и савременици конкретних догађаја. Не треба заобићи ни чињеницу да су у периоду постављања споменика сасвим сигурно били прилично наглашени породични наративи рођака жртава, као и наративи формирани у локалним заједницама из којих су жртве потицале. Поред предходно наведеног, треба напоменути да је званична политика Краљевине СХС, а потом и Краљевине Југославије, прилично афирмисала културу сећања везану за догађаје из Великог рата, при чему је и на тај начин у одређеној мери пропагирала идеологију интегративног југословенства. Ове две локације страдања посебан значај су имале за идеје које је баштинио у периоду између два светска рата соколски покрет у чијем је деловању култура сећања на страдања свих Словена у прошлости имала нарочито велики значај, што је проистицало примарно из наглашеног пацифистичког и родољубивог карактера покрета, а делимично и из славофилских тенденција које су припадници овог покрета пропагирали. О оновременом односу према жртвама које су погубљене на овој локацији, као и о симболичком значају њиховог страдања у оновременом друштвеном контексту, сведочи и натпис на споменику: Овде су 17. септ. 1914. год. стрељани и овде леже кости народних мученика из Батајнице (…) Светла су њихова имена, који упућује посматрача на истакнути меморијални карактер локације као и на мартирство страдалих. Поред ова два спомен-обележија, 1934. године је на фасаду зграде Соколског друштва у Петроварадину постављена спомен-плоча са именима 37 жртава које су аустроугарске власти стрељале у околини Петроварадина.
Иако су данас наративи о овим локацијама као местима сећања практично ишчезли, будући да више не постоје живи савременици ових догађаја, извесно лимитирано сећање на ове локације је ипак опстало у институционалном, односно формалном смислу. Ипак, одсуство савремених наратива о ове две локације, изузев у вековној временској дистанци од тренутка трагичних догађаја до данас, треба сагледати и у контексту политичких околности у прошлости. Односно, одређени степен маргинализације места сећања везаних за Први светски рат који је постојао током више од четири деценије доминирајућих идеолошких премиса комунистичког режима у великој мери је ограничио опстајање претходно успостављених наратива о овим локацијама као о местима сећања. Поред тога, ово спомен-обележије је с обзиром на његову локацију, за разлику од спомен-обележија лоцираног на Петроварадинској тврђави, практично у потпуности заборављено, тако да је упитно да ли се уопште о њему може говорити као о живом месту сећања или искључиво као о спомен-месту које је стицајем политичких и друштвених околности након Другог светског рата практично ишчезло из меморије града. У прилог констатацији о заборављеном или бившем месту сећања говори у прилог и чињеница да је до 2013. године ово спомен-обележије било практично у потпуности запуштено, као и да је највећи број грађана Новог Сада за њега сазнао тек након што су медији известили како је једна политичка организација из Новог Сада обновила споменик и уредила локацију на којој се он налази.
Author: Kristijan Obšust
