Саговорник са којим је обављен разговор о овом ресторану, истакао је да је још као дете са родитељима одлазио повремено недељом на породични ручак у овај ресторан. Према његовим речима посебно је био „квалитетан роштиљ”. Саговорник је такође навео да је на исти начин одлазио и у ресторан Палић, али да је Гурман био нешто „бољи што се тиче хране”, као и да су у оба ресторана „пуштани преноси спортских утакмица са радија”. Саговорник је такође навео да је „ресторан Гурман био мало скупљи од Палића”, као и да је био „лепше сређен”, односно да је изгледао „класичније и господскије” за разлику од ресторана Палић који је према његовим речима био уређен „попут полу-бифеа”.
Друга саговорница, бивша студенткиња књижевности на Филозофском факултету, била је мало детаљнија у описима ресторана Гурман у Његошевој улици, преко пута Филозофског факултета, који се некада налазио у строгом центру града. „Овде су се окупљали студенти, али и професори са тог факултета. Гурман је био ’продужена рукa’ Трибине младих, али не треба прескочити ни лист Index, чији су се сарадници, као и Уредништво састајали баш у Гурману. Овде је утврђивана концепција листа, довршавани уводници, расправљало се о слободи, правди, истини, књижевности…. Радо виђен гост, био је и чувени професор светске књижевности, Сретен (Срета) Марић, француски ђак и касније професор и његов асистент Ђорђије Вуковић (познати, тврди шездесетосмаш). Студирали смо југословенску књижевност, али светска је била главна. Овде смо први пут чули за Волта Витмена, француске авангардисте, али и сликаре, музичаре… Они одважнији, рецитовали су (тада био је популаран Бранко Миљковић), говорили наизуст и целе странице Достојевског, Кафке, Мана, Хакслија…имали смо и кружок за тумачење светске поезије. Занимљиво је, да су ту долазили и Београђани, Гурман је био ’култна кафана’ резервисана за слободоумне, али искључиво ’филозофе’ (студенте Филозофског факултета), како су нас звали келнери. Било је то време кад је било престижно читање и то што више, а нарочито на француском и немачком, руски није био тада у моди, али Достојевски јесте. Гурман је немогуће освежити у сећању без славног професора Филозофског факултета, Петра (Пере) Мужијевића и његовог асистента Слободана (Бобе) Милетића, први увек с лулом, други увек удешен према грађанској моди, са свиленим шалом испод оковратника снежно беле кошуље.
Ми, студенти, надметали смо се у знању, тада је било важно бити обавештен о свему што се дешава не само на Факултету, граду, већ и у целој земљи, било је престижно обилазити антикваријате у Загребу, Будимпешти и Бечу. Такође, путовати у Лондон. О томе смо затим опширно причали у Гурману, уз чај од липе, а путовања смо сматрали ширим образовањем. Познавање европских токова у књижевности, али и култури уопште, било је на листи приоритета добрих, најбољих студената. Најзанимљивија је прича, која је ушла у легенду о овој кафани, да је један од студената сатима тако бриљантно тумачио Раблеа, да је професор тражио индекс да му упише оцену. Гурман је био нека врста ’училишта’, боравак у њему, макар на кратко, био је статусни симбол не сам новосадских, већ и београдских студената.” На крају је истакла: „У Гурману је на ручку, давне, 1962, био и нобеловац Иво Андрић, приликом посете чувеном Издавачком предузећу Матице српске (више не постоји) у друштву Мире Јовановић, техничког уредника Предузећа, легенде српског (и југословенског) издаваштва. Присутни студенти су се тискали само да га поздраве. Причало се међу студентима о томе и деценијама касније, био је то прворазредни догађај. Као нека потврда о Гурмановом престижу у књижевним круговима”.