Локација: Трг Слободе

We cannot display this galleryЈедан од информаната са којим је на овој локацији обављен разговор, објашњавајући где се шта налазио, опширно и детаљно је описивао како је цео простор изгледао током шездесетих година и како се постепено мењао. Саговорник је испричао како је ,,он, као и сви остали имао страх од тог семафора”, с обзиром да је био ,,велики саобраћајни промет на тој релацији”. Истиче да је ,,прелазећи семафор као дечак са другом Синишом”, увек пажљиво чекао ,,зелено светло”, при чему су се њих двојица ,,чврсто држали за руке да не би случајно кренули на црвено”. Затим су, када је ,,било зелено светло брзо претрћавали пут”. Испитаник је напоменуо како тада још увек ,,није било жутог светла” и да је семафорн најчешће прелазио средином шездесетих година одлазећи у ,,Народни биоскоп”. Сећа се како су светла на семафору ,,била мала, неких 10 цм у пречнику, незаштићена и испупчена”, као и да ,,нису била добро видљива”. Такође је истакао ,,да је црвено трајало целу вечност”, као и да је зебра на пршачком прелазу била ,,направљена од шамотних опека”. Напомиње, како су касније ,,због клизања по киши”, шамотне опеке биле замењене ,,интересантно исцртаним зебрама”.

Други испитаник са којим је обављен разговор о овој локацији истакао је како се сећа ,,да када је постављен семафор, много људи није умело да се снађе, па су често чекали и да се два до три пута промени светло, док би схватили о чему се ради”, односно како семафор функционише. Сећа се како је често посматрао како су ,,деца и људи који су долазили из околних села имали великих проблема са преласком семафора”, као и да их је ,, на тај начин, изузев по гардероби, било лако препознати”. Исти испитаник истиче како су иначе ,,увек занали која су деца из унутрашњости” с обзиром да су ,,била кратко ошишана са широким и кратким панталонама и обично са жвалама у ћошковима уста”. Наводи како су ,,та деца” имала великих проблема приликом преласка овог семафора, односно да су ,,стајали укочени и чекали неколико пута да се промени светло на семафору јер нису знали шта да раде”, док им није неко показао или док ,,није пиштао милицајац” који је ,,стајао на пролазу или је седео током кишних дана у милиционерској кућици”, која је била постављена на тргу. По речима саговорника ,,милиционерска кућица је била киоск у облику ваљка суженог у доњем делу са враташцима” и била је ,,уздигнута на малом стубићу”. Сећа се како је ,,тај милицајац” био ,,страх и трепет за све”, што је њему појачавало утисак ,,ионако страшног прелаза са семафором”. Истиче ,,да је све то њему деловао јако опасно” као ,,малом основцу”. Саговорник је детаљно описивао униформу ,,милицајца који је имао навлаке на рукавима попут зебри”, односно ,,сигнализирајуће штрафте”, као и ,,пиштаљку” и да је ,,то било страшно пошто је пиштао и када треба и када не треба”. Истиче да му је ,,звук пишталке улазио у кости” колико је ,,био страшан”. Он се сећа једне ситуације да су деца из унутрашњости на звук пиштаљке ,,стала укопана на сред пута”, истичући колико су била ,,преплашена и збуњена од семафора, милиционера, огромног промета аутомобила, камиона и аутобуса”, као и ,,целе страшне ситуације”. Односно, по његовим речима ,,милицајац који је током лепих дана стајао на посебној платформи за њега је ,,пиштањем уносио тоталну пометњу”. Истиче, да је као дечак гледајући ,,тог милицајца” за њега он ,,био светиња” и да је ,,мислио да је то најшколованији човек на свету”, колико му је деловао ауторитативно, односно ,,самоуверено и опасно”. Истакао је кроз смех, да би понекад ,,из прикрајка одлазио да гледа милицајца како маше рукама”, односно како регулише саобраћај и да је ,,имао страх да им се погледи случајно не сусретну”.

Трећем саговорнику су на овој локацији поред семафора и ,,бучног милицајца који је стално звиждао”, остали у сећању различите марке аутомобила који су овом саобраћајницом пролазили при чему истиче како му се највише допадао ,,Опел олимпија рекорд, који није имао жмигавце већ је кроз прозор избацивао штапић са мачијим оком када је скретао лево или десно”. Такође се сећа, да су исту марку возила са ,,пепита траком на странама и по средини” користили оновремени ,,таксисти по граду”. Четврта испитаница се сећа како ју је ,,као дете шездесетих на овом пешачком ударио мотор, па је у сколи пед школским другарицама и друговима морала да прича како пешак учествује у саобрацају”. Пети саговорник је истакао да је ,,када је имао две-три године, једно време у диспичарској кућици ,,радио његов тата”. Он се не сећа тог периода, али му је отац ,,касније причао”, како је било “прилично напорно, нарочито лети, зато што су носили униформе које су биле јако лоше, због грубости тканине током”. Он је такође истакао, да се сећа када је овај простор ,,преуређен у пешачку зону приликом изградње СПЕНС-а почетком осамдесетих, када су све фасаде у Змај Јовиној биле свеже и лепо окречене”.