Са­го­вор­ник ко­ји је из­но­сио сво­ја се­ћа­ња на Екс­прес ре­сто­ран ко­ји је то­ком ше­зде­се­тих го­ди­на по­сто­јао у скло­пу хо­те­ла „Вој­во­ди­на”, на­вео је да је он у ње­га „од­ла­зио са ро­ди­те­љи­ма још као де­те”. Се­ћа се да је хра­на „би­ла ужа­сна”, од­но­сно „да му је би­ло му­че­ње да је је­де”. Ре­сто­ран је пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма функ­ци­о­ни­сао по „прин­ци­пу са­мо­по­слу­жи­ва­ња” и у ње­га је че­сто од­ла­зио са ро­ди­те­љи­ма то­ком рад­них да­на бу­ду­ћи да „они због по­сла че­сто ни­су сти­за­ли да при­пре­ме ру­чак”. Са­го­вор­ник се се­ћа ка­ко је у ње­му јео нај­че­шће „су­пе, му­са­ку, фи­ло­ва­ну па­при­ку” и мно­го то­га дру­гог, при че­му ис­ти­че „ка­ко му се ни­шта ни­је до­па­да­ло”, али да је јео си­лом „за­то што је уко­ли­ко по­је­де пор­ци­ју” на кра­ју од ро­ди­те­ља у истом ре­сто­ра­ну до­би­јао де­серт ко­ји је во­лео и „жељ­но иш­че­ки­вао”. Де­серт ко­ји је нај­че­шће био „крем са си­ру­пом од ви­шње и див­ном ви­шњом на вр­ху” му је, ка­ко је кроз смех ис­та­као „да­вао сна­ге и во­ље да по­је­де пор­ци­ју не­у­ку­сне хра­не”. Се­ћа се и ка­ко би че­сто по­јео „по че­ти­ри или пет ко­ма­да тог ко­ла­ча уме­сто руч­ка”, док је ње­гов отац са ко­јим је у ре­сто­ран нај­че­шће од­ла­зио „по­јео оста­так без­у­ку­сне хра­не” ко­ју он „ни­је мо­гао да је­де”.