Новосадска обала Дунава као целина, укључујући и простор градске плаже – Штранд, представља кључну локацију која је у вези са Новосадском рацијом. На ћошку Дунавске улице и Београдског кеја, извршен је читав низ групних и индивидуалних стрељања посебно у преподневним часовима трећег дана рације. Обала Дунава заједно са Штрандом као јединствена просторна целина заузима кључно место сећања везано за рацију и из разлога што су практично све жртве које су погубљене током њеног трајања на различитим местима у граду, довлачене на ове локације одакле су њихова тела бацана под лед Дунава, али и због чињенице што је на делу обале – Кеју жртава рације постављен централни меморијал посвећен жртвама овог трагичног догађаја.
Стрељања грађана су вршена на више места појединачно и у групама, док су тела убијених доношена са различитих локација и бацана под лед Дунава на неколико места дуж обале. Бројни грађани са петроварадинске стране обале су посматрали егзекуције и на основу њихових сведочења је било у извесној мери могуће реконструисати карактер и масовност почињених злочина. Према изјавама које су од њих прикупљене, са обале су се чули крици и запомагање жртава које су најчешће убијане појединачно. Велики број жртава су биле жене и деца. Као и на другим локацијама на којима су стрељане и жртвама које су убијене дуж обале узимане су драгоцености и новац. Према изјавама сведока догађаја које су прикупљане у склопу касније истраге, поједине жртве нису биле мртве након што су бачене у Дунав. Тако је забележен и случај једног мушкарца старости око тридесет година, који је дошао себи након што је убачен у воду од стране његових егзекутора који су мислили да је мртав. Он се према изјави једног од сведока који је присуствовао овом догађају, уздигао из воде и отежано изговорио „ја сам Мађар“, али му је одмах један жандарм пуцао у главу. Сведоци на основу чијих изјава су већином 1945. године састављани записници, истицали су како су са телима стрељаних мађарски фашисти нехумано поступали, како су их вукући за ноге одвлачили и убацивали кроз рупе направљене на леду у реку а када су се оне запушиле због велике концентрације лешева, како су их силом са кукама одвајали од санти и гурали под лед. Већина сведока, описујући догађаје, посебно је истицала стравичне призоре стрељања и бацања тела убијених у Дунав у дану када је температура ваздуха била 25 степени испод нуле.
О значају ове локације као симболично одабраном месту сећања на жртве рације сведочи и чињеница што је на овој локацији постављен и централни меморијал који је посвећен најтрагичнијем догађају у прошлости Новог Сада. Споменик „Породица“, дело академског вајара Јована Солдатовића, као и комеморативан назив градске улице која је лоцирана дуж обале Дунава, а која носи назив Кеј жртава рације, упечатљиво репрезентују и наглашавају меморијални и мартирски карактер конкретне јавне површине, односно целе урбане целине. Споменик симболише породицу страдалу у Јануарској рацији на шта сугерише његово име као и сама идејна композиција која се састоји од четири скулптуре (људске фигуре). Направљен је од бронзе са највишом тачком композиције која износи око 4 м. Споменичка целина је употпуњена 1992. године постављањем 78 бронзаних плоча које су такође дело Јована Солдатовића. Највећи број плоча, њих 66, садрже имена убијених жртава, док је на четири плоче српским и хебрејским језиком исписан текст који садржи основне информације о трагичном догађају. Испред саме скулптуре на неколико језика се налази натпис „Жртвама фашизма“, а део плоча садржи и представе хришћанских и јеверских симбола. Плато испред споменика је реконструисан приликом последње санације обале и шеталишта поред Дунава, тако да данас простор око њега представља јасно издвојену архитекстонску целину. Споменик је проглашен за непокретно културно добро, под заштитом је државе и означен је као знаменито место од великог значаја.
Ипак, локација споменика на којој је постављен, изабрана је из прилично нејасних разлога будући да овај део обале Дунава није представљао место на којем су извршена масовна стрељања грађана Новог Сада. Односно, локација централног меморијала посвећеном жртвама Новосадске рације је изабрана по свему судећи из примарно туристичких и урбанистичких разлога. Самом постављању споменика претходио је утицајан филм Мике Антића из 1967. године под називом „Споменик“ који је на прилично критички и друштвено ангажовани начин указао на сразмере страдања у Новосадској рацији и указао на потребу за постављањем меморијала за жртве који заправо до тада није постојао у градском пејзажу. У том контексту, филм „Споменик“, у иницијативном смислу је имао утицај на стварање критичке масе која је тражила постављање спомен-обележја жртвама најтрагичнијег догађаја у историји града.
Без обзира што се управо на овом делу обале Дунава налази централни меморијал везан за комеморацију жртава Новосадске рације, највећи број грађана је заправо погубљен и бачен под лед на простору градске плаже – Штранд на коме је страдање цивила трећег дана рације имало карактеристике масакра. Међутим, без обзира на ову чињеницу, овај простор за разлику од Кеја жртава рације и Београдског кеја, није био обележен никаквим меморијалом све до јануара 2013. године, када је недалеко од улаза на градску плажу постављено дискретно монолитно спомен-обележје од црног мермера.
Аутор: Кристијан Обшуст