Са­го­вор­ник ко­ји је по­чет­ком ше­зде­се­тих као де­те жи­вео у бли­зи­ни се­ћа се „ду­ћа­на на ћо­шку”, ко­ји је ов­де по­сто­јао до по­чет­ка осам­де­се­тих го­ди­на, ка­да је на ње­го­вом ме­сту отво­ре­на пе­ка­ра. Са­го­вор­ни­ку је ду­ћан у ко­јем су ње­го­ви ро­ди­те­љи „ку­по­ва­ли раз­ли­чи­те на­мир­ни­це”, остао у се­ћа­њу и по то­ме што је стал­но „ка­да је био ма­ли у пред­школ­ском уз­ра­сту”, без об­зи­ра на то да ли је „ула­зио или са­мо про­ла­зио по­ред ду­ћа­на”, увек „гла­сно по­здра­вљао про­дав­це са до­бар дан”. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, то је ра­дио због де­чи­је пе­сми­це ко­ја је гла­си­ла „ишо зе­ко у ду­ћан, ни­је ре­ко до­бар дан, па су зе­ку ту­кли и за уши ву­кли”. Од­но­сно, ин­фор­мант је кроз смех ис­та­као ка­ко је та пе­сми­ца „ко­ју је че­сто ре­ци­то­ва­ла ње­го­ва ком­ши­ни­ца тет­ка Ру­жа”, оста­ви­ла „очи­глед­но сна­жан ути­сак на ње­га”. Са­го­вор­ник је та­ко­ђе на­вео „како су га ти про­дав­ци во­ле­ли због тог по­здра­вља­ња”, па је не­ко­ли­ко пу­та од њих „до­био ли­за­ли­цу”.
Дру­ги ин­фор­мант се се­ћа ка­ко је ње­го­ва по­ро­ди­ца то­ком ше­зде­се­тих го­ди­на ов­де ку­по­ва­ла „сва­ко­днев­не по­треп­шти­не у пр­вом ре­ду хра­ну за ку­ћу”. У „ду­ћан, ка­ко су га по­пу­лар­но у кра­ју зва­ли”, од­ла­зи­ли су „и моја ма­ма и мој та­та, док сам ја ре­ђе свра­ћао”, ис­та­као је са­го­вор­ник. Он је та­ко­ђе на­вео да је ра­них ше­зде­се­тих то би­ла је­ди­на про­дав­ни­ца у ши­рем ком­ши­лу­ку, па је „цео крај у њу од­ла­зио”.