Дирекција грађевина у Новом Саду је у допису упућеном Министарству грађевина у Београду у септембру 1919. године питање подизања новог моста назвала акутним и проценила да ће постојећи мост на дрвеним јармовима трајати најдуже до следеће године. О неопходности изградње моста расправљано је на седници Министарског савета 14. децембра 1920. године, када је министар грађевина указао на важност повезивања плодних жупанија међу собом као и са осталим деловима Краљевине. Такође, узевши у обзир економски и политички значај овог моста, усвојено је да градња отпочне о државном трошку одмах након прегледа и одобрења планова и предрачуна.
За потребе изградње овог велелепног моста извршено је рушење и поравнање мостобрана Брукшанац 1923. године, малог утврђења које је изграђено насупрот Петроварадинске тврђаве, а служило је у ранијем периоду за одбрану саме тврђаве на левој обали Дунава.[1] Преговори око уступања мостобрана граду Новом Саду су вођени између градских власти и Војске Краљевине СХС, која је уговором од 1. 12. 1921. године уступила Брукшанац граду. На овај начин граду је омогућено несметано ширење ка Дунаву. Од остатака некадашњег мостобрана, данас се на Београдском кеју испод Солдатовићевог споменика жртвама рације уз обалу налази округли камени стуб, висок 3 м, а обима 2,85 м, који је служио за мерење водостаја од 1891. године. Стуб се налазио у близини капеле чешког свеца Јана Непомука, заштитника лађара.
Заједно са мостом пробијен је и отворен Булевар краљице Марије којим се Нови Сад проширио на Дунав. Наиме, према Регулационом плану из 1910. године, који је израдио Силард Зјелински, започета је 1921. године санација Лимана – изградња Малог лимана, односно трасирање првог правог градског булевара названог Булевар краљице Марије, којим се град проширио до Дунава и повезао са Петроварадином. За потребе изградње овог моста срушена је и црква Светог Непомука на левој и Водена капија на десној обали Дунава. Питање рушења доње Петроварадинске тврђаве у циљу проширења и регулације града Новог Сада и Петроварадина покренуто је на Седници мешовите комисије одржаној 31. августа 1921. године, чији су чланови били: градоначелник Новог Сада Бранислав Борота, директор Грађевинске дирекције, артиљеријски, инжињерски и штабни пуковници.
Записник са Седнице приказујемо у целини: „Узевши у обзир корист од истакнутог питања, а процењујући ове околности: што је Петроварадинска тврђава данас једини утврђени прелаз на Дунаву у целој нашој држави, што се тај прелаз налази у једној области новоприсаједињеној чије је становништво једна мешавина разних народности од којих многе немају љубави и пријатељског расположења према нашој држави, и што једна тврђава, ма како она стара била, увек има свог војничког значаја и у нужди може послужити војним сврхама, а нарочито кад се налази на тако важном месту као што је Петроварадинска тврђава – Комисија после усменог објашњења представника војске, сагласила је се и дошла до овог закључка:
- Петроварадинска тврђава оваква каква је има још свога војничког значаја, који је због близине границе и држања несрпског елемента сад јако појачан.
- Рушење построја тврђавских у доњој Петроварадинској тврђави, комисија не може предложити нити то рушење препоручити пре но што у место ове старе тврђаве буду подигнути бар главни објекти нове тврђаве Петроварадин Нови Сад. Највише што комисија може предложити је рушење: дела анвелопе пред бастионом Но. IV до бастионског угла, малог равелона (бр. IX) и редана (бр. X) пред куртином између бастиона бр. IV и бр. V, као и пробијање ове куртине за ширину која буде потребала за развијање навоза новога моста. Ово ће за садашње прилике бити потпуно довољно, нарочито и због тога, што је општини Новог Сада решењем Господина Министра Војног и Морнарице Пов. И. Ф. Бр. 131 већ уступљен један део тврђаве на левој обали (стални мостобран), те је тиме питање о ширењу и развијању вароши знатно потпомогнуто да ће се општина имати чиме за дуго времена бавити. За ширење и развијање Петроварадина има за сад ван тврђаве довољно местаˮ.
АВ, Ф. 86, кут. 49, 1388/21, ситуациони план за бушење у осовини новог моста, 1921.
АВ, Ф. 86, кут. 51, 273/28, изглед А-Б куртине на петроварадинској обали, план за рушење дела бастиона и насипање јарка испред бастиона
АВ, Ф. 86, кут. 49, 1388/21, ситуациони план за бушење у осовини новог моста, 1921.
Питање рушења дела Петроварадинске тврђаве било је актуелно све до 1928. године. Према сачуваној документацији Градско поглаварствo у Петроварадину је у представци упућеној Министарству грађевина у више наврата инсистирало на уклањању старих капија и затрпавању шанчева у Петроварадину јер су, између осталог, чиниле „велике запреге у данашњем модерном саобраћајуˮ.
АВ, Ф. 86, кут. 51, 273/28, ситуациони план са петроварадинске стране, 1921.
АВ, Ф. 86, кут. 51, 273/28, ситуациони план са петроварадинске стране, 1921.
Данас је тешко разумети захтев Градског повереништва Петроварадина за рушење дела тврђаве, које је због своје велелепности имало, без икакве сумње, значајну архитектонску и културну вредност. Такође, свест о значају и непроцењивости историјске баштине надомак Новог Сада, није поседовала ни једна културна институција локалног или државног значаја. Колико нам је познато, није било ни појединаца који би подигли свој глас против оваквог чина. Једини супротни аргумент који се тих месеци појављивао, односио се на слабљење војног потенцијала, које би можда наступило рушењем ових објеката. Међутим, због чињенице да је савремена технологија променила начин ратовања и да су, како се наводи у допису Министарства грађевине „шанчеви и капије постале сувишнеˮ, брзо су уклоњене и последње сметње за реализацију горе поменутог плана. Тако да су, по изградњи моста, капија и доњи део тврђаве остали само у историјском сећању.
Прилог: цео документ дописа Градског поглаварства у Петроварадину Грађ. дирекцији
Мост је име добио по принцу Томиславу, средњем сину краља Александра и краљице Марије, који је рођен исте године кад је мост званично пуштен у саобраћај 20. маја 1928. године. Том приликом су се уз пуцњаву топова на средини моста руковали градоначелник Новог Сада и Иван Јелачић, повереник Петроварадина. Краљица Марија је поводом отварања моста поклонила путир за причест самостану Светог Јурја у Петроварадину, као хришћанској богомољи најближој мосту.
Постављен на два речна и два бетонска стуба лоцираних ближе обалама, дуг 341 метар, представљао је импозантан пешчано-колски мост. Гвоздена конструкција је била тешка око три и по милиона килограма. Пешачке стазе широке 1,30 м налазиле су се са обе стране коловоза широког 7 м, док је главни средишњи део захватао 304 м. Будући да је мост отворен незавршен, ситније дораде на мосту су трајале још неколико година. Једна од њих је израда натписа на Mосту краљевића Томислава. Наиме, преписка око идејног решења за израду натписа на новом друмском мосту трајала је око годину дана, између Министарства грађевина у Београду и Грађевинске дирекције у Новом Саду, док је сама израда плакете и натписа подвргнута бројним изменама током израде. Према наредби министра грађевина у Београду мост је требало видно да се обележи, па је у Министарству грађевина 26. јуна 1928. године усвојена скица плакете.
АВ, Ф. 126, Првобитна скица за израду натписа 26. 06. 1928.
Првобитна идеја је била да се изради плакета у облику троугла чији је положај био замишљен на пилону, над стубом у води, са натписом „Мост краљевића Томислава саграђен од 1922. до 1928ˮ, тако да, улазећи у мост услед успона у средини, плакета одмах пада у очи. Једна би плакета била постављена са новосадске стране идући ка Петроварадину, а друга са петроварадинске стране идући ка Новом Саду. Плакета би имала двојни натпис, тако да се са једне стране улаза на мост чита ћирилица, а на улазу са друге стране чита латиница. Била би израђена од месинга, а оквир око плакете да се испуни троугао, израдио би се од пљоснатог кованог гвожђа. Овај предлог је доведен у питање од стране Грађевинске дирекције у Новом Саду, која је, између осталог, сматрала да би због јаких ветрова плакета од 3 м² била врло нестабилна, поготово ако се буде изливала. На предлог Министарства грађевина у Београду да се грб изради од пресованог цинка, а сам натпис Мост краљевића Томислава изради од лима и обоји у бело, а слова позлате, Дирекција је предложила измену да се грб, бројеви година и слова натписа израде од топовске бронзе у Војно-техничком заводу у Крагујевцу, јер би израда од пресованог цинка изузетно поскупела цео посао. Такође и по питању смештаја табли, Дирекција је била мишљења да се оне поставе на пилонима за расвету на крајевима моста и предлажу да облик табли буде паралелограм. Ливење слова од бронзе у ливници Артиљеријско-техничког завода у Крагујевцу ипак није реализовано под изговором ливнице да је претрпана неодложним и хитним поруџбинама пиротехнике. Коначно, израда натписа на Мосту краљевића Томислава поверена је Силвестеру Бернолду из Новог Сада, који је посао довршио у августу 1929. године. Мост је након постављања табли изгледао импресивно са два декоративна државна грба постављена изнад натписа са обе стране моста.
Инсталација електричног осветљења на мосту је извршена 28. 11. 1930. године, од стране Техничког бироа за електро-машинска предузећа инжeњера Тодора П. Цвејића из Београда. Радове око израде петроварадинског прилаза мосту преко Дунава код Новог Сада извршило је предузеће „Гутман и Франкˮ.
АВ, Ф. 86, кут. 52, планови моста
Мост краљевића Томислава је био у функцији само 13 година. Срушен је да би се спречио упад Немаца у Нови Сад током Aприлског рата 11. априла 1941. године, по налогу Војно-техничке службе Новосадске армијске области и капетана Светозара Попова. Истовремено је срушен и Мост краљевића Андреја, раније Мост Фрање Јосифа, железнички мост чија је пруга ишла тунелом испод тврђаве. Овај мост је обновљен и пуштен у саобраћај 1942. године, за војне потребе окупационе војске, али је поново срушен приликом повлачења Немаца 22. 10. 1944, тако да је Нови Сад ослобођење дочекао без мостова.
На рушевинама Моста краљевића Томислава, после рата је направљен стални челични мост, Мост маршала Тита, који је пуштен у саобраћај већ у јануару 1946. године. Радну снагу за овај мост су већином чинили немачки ратни заробљеници. За разлику од свог претходника, грађен је у оскудици грађевинског материјала, по великој хладноћи и у тешким условима мост је изграђен у рекордном року од 160 дана.
[1] Мостобран је заправо стратешки објекат са сталном војном посадом и основна намена му је да у рату штити прилазне путеве од непријатеља, затим, да обезбеђује безбедно премошћавање реке између фортификације и мостобрана, као и да учествује са фортификацијом у одбрани од напада са воде и са копна. У миру је ту смештена војна посада која се брине за одржавање речног прелаза, контролише пловидбу у домену мостобрана и сл.
Коришћена литература:
Вукмановић, Велимир. 2001. Нови Сад на Дунаву, скеле и понтонски мостови, Нови Сад: Прометеј.
Енциклопедија Новог Сада. 2001. Ур. Душан Попов. Нови Сад: Прометеј, 2001.
Евђић, Жељко. 2015. Булевар краљице Марије у Новом Саду до 1941. Годишњак историјског Архива града Новог Сада (9). (180 – 188)
Мостови Новог Сада у прошлости и садашнјости. 1999. Нови Сад: Прометеј.
Извори:
Архив Војводине, Ф. 126. Краљевска банска управа Дунавске бановине, Нови Сад
Архив Војводине, Ф. 86. Обласна техничка управа, Грађевинска дирекција, Нови Сад
