Ин­фор­мант са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор о овој ло­ка­ци­ји је ис­та­као ка­ко је на овој ло­ка­ци­ји би­ло глав­но ста­ја­ли­ште за град­ске и при­град­ске ли­ни­је то­ком ра­них ше­зде­се­тих го­ди­на XX ве­ка и ка­ко су ко­ри­шће­ни „ауто­бу­си на спрат”, тј. „ду­блер ау­то­бу­си”, као и ау­то­бу­си „који су има­ли при­ко­ли­цу” та­ко да су у сва­ком „ова­квом ауто­бу­су би­ла два уни­фор­ми­са­на и стро­га кон­дук­те­ра”.
Дру­ги ин­фор­мант ис­ти­че ка­ко је са овог тер­ми­на­ла че­сто са ро­ди­те­љи­ма пу­то­вао ау­то­бу­сом „у по­се­ту сво­јим ро­ђа­ци­ма у Бе­геч”. С об­зи­ром на то да је „био ја­ко ма­ли” ис­ти­че да се не се­ћа да ли је „по­сто­ја­ла ди­рект­на ли­ни­ја за Бе­геч или да ли су пре­се­да­ли у дру­ги ау­то­бус не­где на Фу­то­шкој ули­ци”. У сва­ком слу­ча­ју, ис­та­као је да се се­ћа да су „ула­зи­ли у ду­блер ко­ји је ње­му био ја­ко ин­те­ре­сан­тан” и да му је би­ло жао што ка­сни­је ка­да је „ста­ја­ли­ште по­чет­ком се­дам­де­се­тих го­ди­на из­ме­ште­но на Триф­ко­ви­ћев трг, ни­је ви­ше би­ло ау­то­бу­са на спрат”.
Јед­на од са­го­вор­ни­ца је на­ве­ла ка­ко јој је „нај­ин­те­ре­сант­ни­ја би­ла ма­ла дис­пе­чер­ска ку­ћи­ца са дис­пе­че­ром ко­ји се пра­вио ва­жан, а ко­ја је би­ла ло­ци­ра­на у окви­ру тер­ми­на­ла”.
Је­дан од ста­ри­јих са­го­вор­ни­ка са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор, ис­та­као је ка­ко је као мла­дић кра­јем че­тр­де­се­тих и по­чет­ком пе­де­се­тих на овом ме­сту увек че­као трам­вај ко­ји је че­сто ко­ри­стио „во­зе­ћи се по це­лом цен­тру гра­да”. При­ли­ком раз­го­во­ра, исти са­го­вор­ник је иста­као „да је био ја­ко ту­жан и бе­сан” ка­да је до­не­та од­лу­ка да се „уки­не трам­вај у Но­вом Са­ду” и „да је то би­ла чи­ста глу­пост”.
Пе­ти са­го­вор­ник при­ча­ју­ћи о трам­ва­ји­ма ис­ти­че ка­ко их се са­мо „ма­гло­ви­то се­ћа, јер је док су во­зи­ли он био ја­ко ма­ли и си­тан”. Ипак, оста­ло му је у се­ћа­њу да је јед­ном „је­два уз по­моћ та­те ко­ји га је по­ди­гао, ус­пео да уђе у трам­вај” и да су „ушли у ње­га код Ка­те­дра­ле у Змај Јо­ви­ној ули­ци”. „Не се­ћа се ку­да су ишли”, по­што је био „упла­шен од тог ула­ска у трам­вај”, с об­зи­ром на то да се, ка­ко на­во­ди „спе­тљао на др­ве­ном сте­пе­ни­ку”, при­ли­ком ула­ска у трам­вај, због че­га га је отац на кра­ју за­пра­во „унео у ње­га”. Ис­пи­та­ник ис­ти­че ка­ко је био то­ли­ко упла­шен тим „ула­ском у трам­вај” да је то­ком це­ле во­жње „био па­ра­ли­зо­ван од стра­ха”.