Јед­на од са­го­вор­ни­ца са ко­јом је раз­го­ва­ра­но о овој ло­ка­ци­ји се­ћа се ка­ко је ве­о­ма че­сто ко­ри­сти­ла овај тер­ми­нал ка­да је са­мо­стал­но као де­те од­ла­зи­ла у по­се­ту сво­јој ба­ки. Ин­фор­мант­ки­ња је ис­та­кла, ка­ко је та­да била у ра­ним раз­ре­ди­ма основ­не шко­ле и ка­ко јој је „све то де­ло­ва­ло ве­ли­ко, буч­но и ха­о­тич­но”, од­но­сно ка­ко је „има­ла ве­ли­ки страх сва­ки пут ка­да је до­ла­зи­ла на ово ме­сто”, као и да се „стал­но бри­ну­ла да ће по­гре­ши­ти ауто­бус или да ће из­гу­би­ти кар­ту”.
Дру­ги ин­фор­мант се се­ћа ка­ко је овај тер­ми­нал био ре­ла­тив­но крат­ко у функ­ци­ји на­кон из­ме­шта­ња тер­ми­на­ла са Тр­га сло­бо­де и да су на ње­му би­ли већ „но­ви­ји и дру­га­чи­ји вол­во ау­то­бу­си”, за раз­ли­ку од ау­то­бу­са који су ко­ри­сти­ли ра­ни­је ста­ја­ли­ште на Тр­гу сло­бо­де где су пре­ма се­ћа­њу са­го­вор­ни­ка „ста­ја­ли ду­блер ау­то­бу­си на спрат и ау­то­бу­си са при­ко­ли­цом”.