Је­дан од ин­фор­ма­на­та са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор на ло­ка­ци­ји не­ка­да­шњег би­о­ско­па је де­таљ­но опи­си­вао где се на­ла­зи­ла бла­гај­на као и са­ла би­о­ско­па Ју­го­сло­вен­ске на­род­не ар­ми­је. Да­нас про­стор овог би­о­ско­па пред­ста­вља дво­ри­ште Вој­во­ђан­ске бан­ке. Овај са­го­вор­ник је на­вео „ка­ко је то био је­дан од ма­ње по­пу­лар­них би­о­ско­па у Но­вом Са­ду, али да је он по­ред то­га што је по­се­ћи­вао би­о­ско­пе Зве­зду, Ја­дран и На­род­ни, ве­о­ма че­сто као осно­вац, а и ка­сни­је то­ком ше­зде­се­тих го­ди­на, ве­о­ма че­сто од­ла­зио у би­о­скоп ЈНА”. При­се­ћа се да је у „ње­га увек од­ла­зио Ње­го­ше­вом ули­цом”. Ис­пи­та­ник је ис­та­као, како су ис­пред овог, али и оста­лих би­о­ско­па пре про­јек­ци­ја фил­мо­ва увек „ста­ја­ли про­дав­ци се­мен­ки ко­ји су би­ли ин­те­ре­сант­ни љу­ди раз­ли­чи­тих про­фи­ла, од то­тал­них џа­ба­ле­ба­ро­ша и не­рад­ни­ка, пре­ко вред­них љу­ди и пен­зи­о­не­ра до со­ци­јал­них слу­ча­је­ва”. Мно­ги од њих су пре­ма ре­чи­ма са­го­вор­ни­ка „би­ли љу­ди ко­ји су до­ла­зи­ли из окол­них се­ла и пре све­га са пе­ри­фе­ри­је гра­да”. Ре­спон­дент је опи­сао ка­ко су „се­мен­ка­ро­ши у ру­ка­ма др­жа­ли ве­ли­ке це­ге­ре са др­шком у ко­ји­ма је би­ло сун­цо­кре­то­во и бун­де­ви­но се­ме”. На­вео је ка­ко су це­ге­ре про­дав­ци „увек др­жа­ли ис­под па­зу­ха, та­ко што је це­гер био при­сло­њен уз њи­хов сто­мак”. Са­го­вор­ник је та­ко­ђе опи­сао ка­ко су про­дав­ци се­мен­ки увек има­ли у по­ну­ди „ви­ше сун­цо­кре­то­вог не­го бун­де­ви­ног се­ме­на ко­је је би­ло ску­пље” и ка­ко су са „ча­ши­ца­ма од ра­ки­је са де­бе­лим дном, нај­че­шће ста­кле­ним” ко­је су се раз­ли­ко­ва­ле по ве­ли­чи­ни (за­пре­ми­ни) „про­да­ва­ли се­мен­ке у па­пир­ним фи­ше­ци­ма”. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма „по­сто­ја­ло је не­ко­ли­ко ме­ра и нај­че­шће је про­да­вац имао две до три ча­ши­це ко­је су ко­ри­сти­ле као до­зе за ко­ли­чи­ну”. При­ли­ком ку­по­ви­не, куп­ци су тра­жи­ли од­ре­ђе­ну ко­ли­чи­ну ме­ре­ну пре­ма за­пре­ми­ни ча­ши­ца. Са­го­вор­ник је опи­сао ка­ко су „се­мен­ка­ро­ши стал­но пљуц­ка­ли се­мен­ке пра­ве­ћи за­зу­би­це куп­ци­ма”, од­но­сно да су при­ли­ком про­да­је „ве­чи­то гриц­ка­ли се­мен­ке”. Са­го­вор­ник је кроз смех при­ча­ју­ћи о про­дав­ци­ма се­мен­ки та­ко­ђе на­вео „ка­ко су сви ти љу­ди ко­ји су про­да­ва­ли се­мен­ке код свих град­ских би­о­ско­па би­ли не­ка­ко жу­ти у ли­цу са за­де­бља­лим сто­ма­ком и тан­ким но­га­ма” и да су га ро­ди­те­љи ка­да је био ма­ли, стал­но пла­ши­ли да „ако бу­де јео стал­но се­мен­ке, да ће би­ти жут и да ће из­гле­да­ти као се­мен­ка­ро­ши”. Ис­пи­та­ник је при­ча­ју­ћи ис­црп­но о про­да­ји се­мен­ки ис­пред би­о­ско­па ЈНА, ис­при­чао ка­ко су се вре­ме­ном ме­ђу „љу­ди­ма по­ја­ви­ле при­че да је бун­де­ви­но се­ме та­ко сла­но за­то што про­дав­ци мо­кре по ње­му и да има­ју ја­чи урин ко­ји због то­га што је­ду стал­но се­мен­ке са­др­жи ви­ше со­ли”. То је по ње­го­вим ре­чи­ма „иза­зи­ва­ло сва­ка­кве ре­ак­ци­је и те­о­ри­је, од то­га да ште­де на со­ли, до то­га да на­мер­но то ра­де из па­ко­сти”. Са­го­вор­ник је ис­та­као да су на­кон ши­ре­ња тих при­ча не­ки поје­дин­ци, ко­је је по­зна­вао „чак пре­ста­ли да ку­пу­ју се­мен­ке”, док су дру­ги и да­ље „ку­по­ва­ли зби­ја­ју­ћи раз­ли­чи­те шале око то­га”, или су „пак по­је­дин­ци ку­по­ва­ли ис­кљу­чи­во са­мо од не­ких њи­ма зна­них и про­ве­ре­них се­мен­ка­ро­ша”. Пре­ма ре­чи­ма са­го­вор­ни­ка „сво се­ме је упр­кос ра­зно­ра­зним те­о­ри­ја­ма, увек би­ло рас­про­да­то”.
Дру­ги ис­пи­та­ник са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор о не­ка­да­шњем би­о­ско­пу ЈНА је ис­та­као, да је то био је­ди­ни би­о­скоп у „ко­јем ни­су по­сто­ја­ле по­себ­не ло­же”, већ да су сва „се­ди­шта би­ла обич­на”. Он се при­се­ћа број­них „ма­лих ци­ган­чи­ћа ко­ја су кра­ла основ­ци­ма кар­те”, за­тим „се­мен­ка­ро­ша”, али и број­них „тап­ка­ро­ша”, ко­ји су „че­сто у до­го­во­ру са бла­гај­ни­ком”, по­ку­по­ва­ли „ско­ро све кар­те за по­пу­лар­ни­је фил­мо­ве” па су их он­да „про­да­ва­ли ску­пље” гра­ђа­ни­ма ко­ји су до­шли „да ви­де филм а за­те­кли су рас­про­да­те кар­те”. Са­го­вор­ник је ис­та­као „ка­ко је јед­ном мо­рао да ку­пи мно­го ску­пље кар­ту” од тап­ка­ро­ша за филм Ви­не­ту. Ис­пи­та­ник је сли­ко­ви­то уз спе­ци­фич­ну ин­то­на­ци­ју опи­сао по­на­ша­ње тап­ка­ро­ша ис­ти­чу­ћи ка­ко „су се кре­та­ли из­ме­ђу љу­ди у ре­ду и како су ви­ка­ли кар­те, кар­те, кар­те…”, што је, пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма „би­ло де­ло­твор­но” с об­зи­ром на то да у тим тре­ну­ци­ма „кар­те код про­да­ва­чи­це на ка­си, већ ни­је би­ло”. Ис­пи­та­ник је та­ко­ђе на­вео да је че­сто до­ла­зио у овај био­скоп „на ма­ти­не”, од­но­сно на про­јек­ци­је пре­ко да­на, које су из­у­зев у би­о­ско­пу ЈНА, по­сто­ја­ле и у би­о­ско­пу Зве­зда. Он се при­се­ћа по­днев­них „би­о­скоп­ских пред­ста­ва”, исти­чу­ћи да су по­не­кад пре­ко да­на би­ла „два до три тер­ми­на” би­о­скоп­ских про­јек­ци­ја.