Ин­фор­мант са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор о овој ло­ка­ци­ји, опи­су­ју­ћи из­глед Лов­ћен­ске ули­це по­чет­ком ше­зде­се­тих го­ди­на, ис­та­као је „ка­ко је она из­гле­да­ла пот­пу­но дру­га­чи­је не­го да­нас, да су на овој ло­ка­ци­ји би­ле фа­бри­ке”, као и да се на кра­ју Лов­ћен­ске ули­це на­ла­зио „ка­нал са от­пад­ном во­дом из окол­них фа­бри­ка пре­ко ко­јег је по­сто­јао др­ве­ни мо­стић”, ко­ји је во­дио ка про­сто­ру да­на­шњег Ли­ма­на „на ко­јем ни­је ни­шта би­ло из­гра­ђе­но већ је то би­ла огром­на пе­шча­на по­вр­ши­на са ни­ским ра­сти­њем”, од­но­сно про­стор „пе­шча­ре на ко­јој је ра­сла тр­ска и где се на­ла­зио део пру­ге ко­ја је од ста­ре Же­ле­знич­ке ста­ни­це во­дио ка Мо­сту маршалa Ти­та”, ко­ји је у том пе­ри­о­ду био је­ди­ни мост у гра­ду. Пре­ма ре­чи­ма са­го­вор­ни­ка „ов­де где се град за­вр­ша­вао, че­сто сам се играо као ма­ли са де­цом на раз­ли­чи­те на­чи­не”. Са­го­вор­ник се се­ћа „ка­ко су као де­ца на др­ве­ном мости­ћу и у ње­го­вој око­ли­ни пе­ца­ли жа­бе” с об­зи­ром на то да је тај део ка­на­ла „у ко­ме је ина­че би­ло све­га и сва­че­га, био нај­чи­сти­ји”. Из Лов­ћен­ске ули­це је „за­пра­во био је­ди­ни сло­бо­дан при­лаз ка ка­на­лу за от­пад­ну во­ду”, иста­као је са­го­вор­ник, с об­зи­ром на то „да је цео про­стор био огра­ђен због фа­бри­ка”. Се­ћа­ју­ћи се пе­ца­ња жа­ба, са­го­вор­ник је ис­та­као „ка­ко су жа­бе пе­ца­ли им­про­ви­зо­ва­ним пе­цаљ­ка­ма и да су не­ки од њих чак и по­не­ку ухва­ти­ли”. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма „упе­ца­не жа­бе су за­вр­ша­ва­ле на раз­ли­чи­те не баш та­ко ле­пе на­чи­не”, од­но­сно „до­жи­вља­ва­ле су раз­ли­чи­те суд­би­не” о „че­му њи­хо­ви ро­ди­те­љи ни­су зна­ли”, али су за­то че­сто „би­ли кри­ти­ко­ва­ни и нај­у­ре­ни са ка­на­ла од не­ких рад­ни­ка”, ко­ји су ви­де­ли „ка­ко стра­шно по­сту­па­ју са упе­ца­ним јад­ним жа­ба­ма”. Са­го­вор­ник се та­ко­ђе се­ћа да ка­да је у бли­зи­ни сре­ди­ном ше­зде­се­тих из­гра­ђе­на пр­ва згра­да фа­кул­те­та тј. По­љо­при­вред­ног фа­кул­те­та, ка­ко је она са спољ­не стра­не има­ла ме­тал­не спи­рал­не сте­пе­ни­це „по ко­ји­ма су се игра­ли на тај на­чин што је циљ игре био да се пр­ви стиг­не до вр­ха”. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, пра­ви­ло игре је би­ло и та­кво „да је онај ко­ји би се по­пео по­след­њи, ку­по­вао ли­за­ли­цу оном који пр­ви стиг­не на врх”. Опи­су­ју­ћи огром­ну пе­шча­ну повр­ши­ну „на ко­јој ни­је би­ло ап­со­лут­но ни­чег” на про­сто­ру да­на­шњег Ли­ма­на, ко­ја се на­ла­зи­ла „иза др­ве­ног мо­сти­ћа”, са­го­вор­ник је ис­та­као „ка­ко је то био про­стор за истражи­ва­ња и сва­ка­кве игре”. Се­ћа се, ка­ко су че­сто „ко­па­ли ру­пе и ту­не­ле у пе­ску”, али и ка­ко су због јед­ног тра­гич­ног до­га­ђа­ја ка­сни­је сви пре­ста­ли то да ра­де бу­ду­ћи да су им ро­ди­те­љи стро­го за­бра­ни­ли „та­ко опа­сне игре”. На­и­ме, пре­ма ре­чи­ма са­го­вор­ни­ка „дво­ји­цу де­ча­ка је за­ко­пао пе­сак и они су по­ги­ну­ли ка­да се об­ру­шио неко­ли­ко ме­та­ра ду­га­чак ту­нел ко­ји су ис­ко­па­ли”. Од­но­сно, об­ру­ши­ла „се ди­на од пе­ска ко­ју су по­ку­ша­ли да про­ко­па­ју”. Са­го­вор­ник је на­вео „ка­ко је то би­ла ве­ли­ка тра­ге­ди­ја” и да су сви при­ча­ли о „том не­срећ­ном слу­ча­ју”.