Ин­фор­мант са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор о овом ко­ми­си­о­ну, об­ја­шња­ва­ју­ћи и по­ку­ша­ва­ју­ћи да се се­ти тач­не згра­де у ко­јој се он не­ка­да на­ла­зио, ис­та­као је ка­ко је ње­гов отац во­лео да по­се­ћу­је све ко­ми­си­о­не у гра­ду „ку­пу­ју­ћи раз­ли­чи­те ства­ри, пре све­га руч­не са­то­ве”, при че­му је на­по­ме­нуо ка­ко су „по­ред овог ко­ји је био на По­зо­ри­шном тр­гу, то­ком ше­зде­се­тих го­ди­на по­сто­ја­ли ко­ми­си­о­ни у Змај Јо­ви­ној ули­ци по­ред не­ка­да­шње про­дав­ни­це Зе­нит, у Ми­ле­ти­ће­вој ули­ци бли­зу ча­сов­ни­чар­ске рад­ње Ку­ра­њи”, као и „у Ду­нав­ској, бли­зу угла са Змај Јо­ви­ном”.
Дру­ги ис­пи­та­ник је ис­та­као ка­ко је у овом као и у оста­лим ко­ми­си­о­ни­ма „углав­ном би­ло тех­нич­ке ро­бе”, као и „не­што уво­зне ита­ли­јан­ске гар­де­ро­бе”, од­но­сно да су сви би­ли ка­рак­те­ри­стич­ни по „ро­би са За­па­да”. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма „од­ла­зак и ку­по­ви­на ро­бе из ко­ми­си­о­на је пред­ста­вља­ло не­ку вр­сту ста­ту­сног сим­бо­ла”.