Према речима једног од саговорника који се сећа периода са краја педесетих година док је преко моста пролазио воз, истакао је „како је тротоар на мосту био од дасака” а да је само онај део „по којем су пролазили аутомобили и возови наизменично”, био асфалтиран. С обзиром на то да је саговорник „тада био јако мали”, навео је како је „имао страх да прелази преко моста”, с обзиром на то да се кроз тротоар „између дасака видео Дунав а да је често и фалила по нека даска на мосту”. Саговорник је описујући мост, такође истакао како је „његова мама радила као учитељица у ОШ ’Владимир Назор’ у Петроварадину” и да би је сваки пут када је прелазио мост „чврсто држао за руку”, као и да би га она „на местима на којима је фалила понека даска, или се видела река између дасака, преносила на рукама”, како се „не би плашио”. Још увек се сећа „страшног погледа на Дунав”. Причајући о возу који је прелазио преко моста, информант је истакао „како су тада још биле парне локомотиве које су страшно пиштале када би се приближавале мосту, како би становници Подграђа у Штросмајеровој улици кроз који је пролазила пруга, могли да затворе прозоре како им не би улазио дим”, будући да им је пруга „пролазила неколико метара од њихових прозора”.
Други информант се сећа како је средином шездесетих година када је он ишао у основну школу, на крају школске године био обичај „да смелији основци из завршног разреда са моста скачу у Дунав”, односно да су се на тај начин „смелији појединци, правили важни пред школским другарицама и друговима”. Он је истакао „како је волео да посматра те скокове завршених основаца са моста”. То је према његовим речима „био неки вид доказивања зрелости”. Сећа се „како су скакали са запушеним носем са ограде моста ближој обали” и да је то „њему деловало као опасно”, али и да „су њему и његовим друговима који су били неколико година млађи, они „који су имали храбрости да скачу, деловало фасцинантно”.