Је­дан од ин­фор­ма­на­та са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор о не­ка­да­шњем На­род­ном би­о­ско­пу на про­сто­ру на ко­јој се не­ка­да на­ла­зио, де­таљ­но је опи­си­вао ка­ко се у ње­га ула­зио и где је би­ла бла­гај­на, као и где су нај­че­шће ста­ја­ли тап­ка­ро­ши ка­ра­та и „љу­ди ко­ји су про­да­ва­ли у це­ге­ри­ма сун­цо­кре­то­во и бун­де­ви­но се­ме у раз­ли­чи­тим фи­ше­ци­ма”. Он је ис­та­као да је ов­де гле­дао пр­ви „ко­лор филм у жи­во­ту”, за ко­ји ис­ти­че да ми­сли да је „био пр­ви ко­лор филм ко­ји се по­ја­вио у гра­ду и ко­ји се звао Пе­вач лу­та­ли­ца”. Са­го­вор­ник је ис­та­као ка­ко је овај „аме­рич­ки филм о мек­сич­ком пе­ва­чу” пред­ста­вљао „пра­во чу­до и да су сви до­ла­зи­ли да га ви­де за­то што је био у бо­ји”. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, он је „при­ка­зи­ван не­где 1962, или 1963. го­ди­не”, не се­ћа се тач­но, али „се­ћа се да је Пе­вач лу­та­ли­ца” на ње­га „због ко­ло­ра оста­вио јак ути­сак”. Упра­во је овај филм, ка­ко је са­го­вор­ник на­по­ме­нуо био „пр­ви филм” ко­ји је по­гле­дао „са дру­гом” с об­зи­ром на то да је пре то­га „на фил­мо­ве ишао са­мо са ро­ди­те­љи­ма”. Ујед­но, та­да се пре про­јек­ци­је и до­го­дио је­дан ин­ци­дент, због ко­јег се „ја­ко до­бро се­ћа тог фил­ма”. На­и­ме, пре­ма ре­чи­ма са­го­вор­ни­ка че­сто су „око би­о­ско­па ста­ја­ла ром­ска де­ца са Кли­се ко­ја су кра­ла кар­те ма­њој де­ци”. Ин­фор­мант је ис­та­као, да се упра­во та­да „до­го­ди­ло да га је је­дан ма­ли Ром уда­рио по ру­ци, да му је узео кар­те за филм и по­чео да бе­жи”. Ка­ко са­го­вор­ник ис­ти­че, за­тим су „он и ње­гов друг Ми­ле тр­ча­ли за ло­по­вом” и на ње­го­ву „сре­ћу, ма­лог ло­по­ва је ухва­тио не­ко од про­ла­зни­ка, из­ву­као му уши и вра­тио је ње­му и ње­го­вом дру­гу кар­те за филм”, та­ко да су сти­гли „сре­ћом на вре­ме да се вра­те до би­о­ско­па да гле­да­ју филм”. Ис­пи­та­ник се, при­ча­ју­ћи о град­ским би­о­ско­пи­ма, се­тио и ка­ко је „ње­го­ва ма­ма не­на­мер­но увек оба­ве­зно ка­сни­ла на по­че­так фил­ма” и да ју је за­тим „тет­ки­ца са ба­тер-лам­пом уво­ди­ла у са­лу и спро­во­ди­ла до ње­ног ну­ме­ри­са­ног ме­ста”. То је пре­ма ре­чи­ма са­го­вор­ни­ка че­сто иза­зи­ва­ло не­го­до­ва­ње пу­бли­ке и ње­го­ва мај­ка се због то­га „увек на­глас из­ви­ња­ва­ла свим при­сут­ним у пу­бли­ци”. Ис­пи­та­ник је кроз смех на­во­дио ка­ко су „број­ни гле­да­о­ци по­пут ње­го­ве ма­ме ка­сни­ли на пред­ста­ве”, да су „про­пу­шта­ли жур­нал” и да је то „иза­зи­ва­ло не­го­до­ва­ње пу­бли­ке уз раз­ли­чи­те по­ви­ке”. Испи­та­ник се при­се­ћа да су чак „не­ки ужи­ва­ли да ула­зе на­кнад­но са ба­те­ри­јом у би­о­скоп­ске са­ле”, од­но­сно да је по­вре­ме­но и „он сам то ра­дио” с об­зи­ром на то „да је во­лео да га тет­ка са бла­гај­не до­во­ди са ба­тер-лам­пом до ње­го­вог ме­ста” у би­о­скоп­ској са­ли.
Је­дан од ис­пи­та­ни­ка је ис­та­као ка­ко је На­род­ни био­скоп спа­дао у „ло­ши­ју ка­те­го­ри­ју град­ских би­о­ско­па”, од­но­сно да је нај­бо­љи „био Ја­дран, па Зве­зда, па На­род­ни, па би­о­скоп ЈНА”, док у би­о­скоп Ду­нав у Пе­тро­ва­ра­ди­ну „ни­је ни од­ла­зио”. Ис­пи­та­ник је та­ко­ђе ис­та­као, ка­ко је вла­да­ла оп­шта не­за­ин­те­ре­со­ва­ност за жур­на­ле ка­сних ше­зде­се­тих го­ди­на и да су они вре­ме­ном уки­нути.