Са­го­вор­ник са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор о овом ре­сто­ра­ну, ис­та­као је да је још као де­те са ро­ди­те­љи­ма од­ла­зио по­вре­ме­но не­де­љом на по­ро­дич­ни ру­чак у овај ре­сто­ран. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма по­себ­но је био „ква­ли­те­тан ро­штиљ”. Са­го­вор­ник је та­ко­ђе на­вео да је на исти на­чин од­ла­зио и у ре­сто­ран Па­лић, али да је Гур­ман био не­што „бо­љи што се ти­че хра­не”, као и да су у оба ресто­ра­на „пу­шта­ни пре­но­си спорт­ских утак­ми­ца са ра­ди­ја”. Са­го­вор­ник је та­ко­ђе на­вео да је „ре­сто­ран Гур­ман био ма­ло ску­пљи од Па­ли­ћа”, као и да је био „леп­ше сре­ђен”, од­но­сно да је из­гле­дао „кла­сич­ни­је и го­спод­ски­је” за раз­ли­ку од ре­сто­ра­на Па­лић ко­ји је пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма био уре­ђен „по­пут по­лу-би­феа”.
Дру­га са­го­вор­ни­ца, бив­ша сту­дент­ки­ња књи­жев­но­сти на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту, би­ла је ма­ло де­таљ­ни­ја у опи­си­ма ре­сто­ра­на Гур­ман у Ње­го­ше­вој ули­ци, пре­ко пу­та Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та, ко­ји се не­ка­да на­ла­зио у стро­гом цен­тру гра­да. „Ов­де су се оку­пља­ли сту­ден­ти, али и про­фе­со­ри са тог фа­кул­те­та. Гур­ман је био ’про­ду­же­на рукa’ Три­би­не мла­дих, али не тре­ба пре­ско­чи­ти ни лист In­dex, чи­ји су се са­рад­ни­ци, као и Уред­ни­штво са­ста­ја­ли баш у Гур­ма­ну. Ов­де је утвр­ђи­ва­на кон­цеп­ци­ја ли­ста, до­вр­ша­ва­ни увод­ни­ци, рас­пра­вља­ло се о сло­бо­ди, прав­ди, исти­ни, књи­жев­но­сти…. Ра­до ви­ђен гост, био је и чу­ве­ни про­фе­сор свет­ске књи­жев­но­сти, Сре­тен (Сре­та) Ма­рић, фран­цу­ски ђак и ка­сни­је про­фе­сор и ње­гов аси­стент Ђор­ђи­је Ву­ко­вић (по­зна­ти, твр­ди ше­зде­се­то­смаш). Сту­ди­ра­ли смо ју­го­сло­вен­ску књи­жев­ност, али свет­ска је би­ла глав­на. Ов­де смо пр­ви пут чу­ли за Вол­та Вит­ме­на, фран­цу­ске аван­гар­ди­сте, али и сли­ка­ре, му­зи­ча­ре… Они од­ва­жни­ји, ре­ци­то­ва­ли су (та­да био је по­пу­ла­ран Бран­ко Миљ­ко­вић), го­во­ри­ли на­и­зуст и це­ле стра­ни­це До­сто­јев­ског, Каф­ке, Ма­на, Хак­сли­ја…има­ли смо и кру­жок за ту­ма­че­ње свет­ске по­е­зи­је. За­ни­мљи­во је, да су ту до­ла­зи­ли и Бе­о­гра­ђа­ни, Гур­ман је био ’култ­на ка­фа­на’ ре­зер­ви­са­на за сло­бо­до­ум­не, али ис­кљу­чи­во ’фи­ло­зо­фе’ (сту­ден­те Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та), ка­ко су нас зва­ли кел­не­ри. Би­ло је то вре­ме кад је би­ло пре­сти­жно чи­та­ње и то што ви­ше, а на­ро­чи­то на фран­цу­ском и не­мач­ком, ру­ски ни­је био та­да у мо­ди, али До­сто­јев­ски је­сте. Гур­ман је не­мо­гу­ће осве­жи­ти у се­ћа­њу без слав­ног про­фе­со­ра Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та, Пе­тра (Пе­ре) Мужи­је­ви­ћа и ње­го­вог аси­стен­та Сло­бо­да­на (Бо­бе) Ми­ле­ти­ћа, пр­ви увек с лу­лом, дру­ги увек уде­шен пре­ма гра­ђан­ској мо­ди, са сви­ле­ним ша­лом ис­под око­врат­ни­ка сне­жно бе­ле ко­шу­ље.
Ми, сту­ден­ти, над­ме­та­ли смо се у зна­њу, та­да је било ва­жно би­ти оба­ве­штен о све­му што се де­ша­ва не са­мо на Фа­кул­те­ту, гра­ду, већ и у це­лој зе­мљи, би­ло је пре­сти­жно оби­ла­зи­ти ан­ти­ква­ри­ја­те у За­гре­бу, Бу­дим­пе­шти и Бе­чу. Та­ко­ђе, пу­то­ва­ти у Лон­дон. О то­ме смо за­тим оп­шир­но при­ча­ли у Гур­ма­ну, уз чај од ли­пе, а пу­то­ва­ња смо сма­тра­ли ши­рим обра­зо­ва­њем. По­зна­ва­ње европ­ских то­ко­ва у књи­жев­но­сти, али и кул­ту­ри уоп­ште, било је на ли­сти при­о­ри­те­та до­брих, нај­бо­љих сту­де­на­та. Најза­ни­мљи­ви­ја је при­ча, ко­ја је ушла у ле­ген­ду о овој ка­фани, да је је­дан од сту­де­на­та са­ти­ма та­ко бри­љант­но ту­ма­чио Ра­блеа, да је про­фе­сор тра­жио ин­декс да му упи­ше оце­ну. Гур­ман је био не­ка вр­ста ’учи­ли­шта’, бо­ра­вак у ње­му, ма­кар на крат­ко, био је ста­ту­сни сим­бол не сам но­во­сад­ских, већ и бе­о­град­ских сту­де­на­та.” На кра­ју је ис­та­кла: „У Гур­ма­ну је на руч­ку, дав­не, 1962, био и но­бе­ло­вац Иво Ан­дрић, при­ли­ком по­се­те чу­ве­ном Из­да­вач­ком пред­у­зе­ћу Ма­ти­це срп­ске (ви­ше не по­сто­ји) у дру­штву Ми­ре Јо­ва­но­вић, тех­нич­ког уред­ни­ка Пред­у­зе­ћа, ле­ген­де срп­ског (и ју­го­сло­вен­ског) из­да­ва­штва. При­сут­ни сту­ден­ти су се ти­ска­ли са­мо да га по­здра­ве. При­ча­ло се ме­ђу сту­ден­ти­ма о то­ме и де­це­ни­ја­ма ка­сни­је, био је то пр­во­ра­зред­ни до­га­ђај. Као не­ка по­твр­да о Гур­ма­но­вом пре­сти­жу у књи­жев­ним кру­го­ви­ма”.