Са­го­вор­ник са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор о овом ре­сто­ра­ну, ко­ји је та­ко­ђе по­пут ре­сто­ра­на Ша­ран, Гур­ман, Па­лић, Ак­шам, Ду­нав­ске ко­ли­бе и дру­гих, пред­ста­вљао део град­ског уго­сти­тељ­ског лан­ца „Сло­бо­да”, се­ћа се не­дељ­них руч­ко­ва у „Гре­ди то­ком осам­де­се­тих го­ди­на”. Обич­но би, ка­ко је ис­та­као „у Гре­ди во­лео да је­де раз­ли­чи­та је­ла са ро­шти­ља”, док је у „ре­сто­ра­ну Ша­ран јео ри­бљу чор­бу, ри­бу и днев­ни ме­ни”. Опи­су­ју­ћи ка­ко је из­гле­да­ла Злат­на гре­да, ин­фор­мант је по­ме­нуо ка­ко се „она са­сто­ја­ла од не­ко­ли­ко про­сто­ри­ја у при­зем­ној ку­ћи”, од ко­јих је „он нај­ви­ше во­лео ону ко­ја је гле­да­ла на ули­цу и ко­ја је би­ла ја­ко ле­по сре­ђе­на”, од­но­сно ко­ја је „има­ла че­ти­ри ма­ла ста­рин­ска про­зо­ра из ко­јих се ви­де­ла Па­ши­ће­ва ули­ца”.
Дру­ги ин­фор­мант са ко­јим је, из­ме­ђу оста­лог, оба­вљен раз­го­вор и о овом ре­сто­ра­ну, ре­као је ка­ко се се­ћа „до­бре хра­не” још од ше­зде­се­тих го­ди­на ка­да је по­чео још као де­те са ро­ди­те­љи­ма „да по­вре­ме­но до­ла­зи у Гре­ду”. Ме­ђу­тим, исти са­го­вор­ник ис­ти­че да је у „Злат­ну гре­ду од­ла­зио да­ле­ко ре­ђе не­го у обли­жњи Ша­ран”, од­но­сно „са­мо ка­да ни­је би­ло ме­ста у Ша­ра­ну” због то­га „што му се ам­би­јент у Ша­ра­ну, као и из­бор је­ла, мно­го ви­ше допа­дао” а и „ње­го­ви ро­ди­те­љи су мно­го ви­ше во­ле­ли Ша­ран због ри­бљих спе­ци­ја­ли­те­та”.