Ин­фор­мант ко­ји је опи­си­вао не­ка­да­шњу про­дав­ни­цу Ју­го­пла­сти­ка ко­ја се на­ла­зи­ла на да­на­шњем По­зо­ри­шном тр­гу, од­но­сно у јед­ној од згра­да пре­ко пу­та Срп­ског на­род­ног по­зо­ри­шта, ис­та­као је ка­ко је „углав­ном та про­дав­ни­ца би­ла стра­хо­ви­то ак­тив­на то­ком лет­ње се­зо­не” и да су се у „про­дав­ни­ци пла­стич­них про­из­во­да фа­бри­ке Јо­го­пла­сти­ка из Спли­та ку­по­ва­ле ства­ри за мо­ре”. Се­ћа се ка­ко је од нај­ра­ни­јег де­тињ­ства, по­чет­ком и сре­ди­ном ше­зде­се­тих го­ди­на то­ком лет­њих ме­се­ци, пре од­ла­ска на мо­ре од­ла­зио са ро­ди­те­љи­ма у ову про­дав­ницу где су ку­по­ва­ли „углав­ном гу­ме за пли­ва­ње ко­је су би­ле у об­ли­ку кру­га, пла­стич­не па­пу­че, ја­сту­чи­ће и ду­ше­ке за ле­жа­ње на пла­жи, он­да лоп­те на на­ду­ва­ва­ње” итд. Ис­пи­та­ник се се­ћа да је ве­ћи­на про­из­во­да ко­ја се про­да­ва­ла у овој про­дав­ни­ци „би­ла на на­ду­ва­ва­ње од твр­де пла­сти­ке ко­ја је би­ла ква­ли­тет­на, али је би­ла ло­ше ле­пље­на”, па су се ку­пље­ни пред­ме­ти „че­сто од­ле­пљи­ва­ли по ша­во­ви­ма”, од­но­сно да про­из­во­ди ни­су тра­ја­ли ду­же „од две се­зо­не”. За­то су, ка­ко се се­ћа, ку­пље­не пред­ме­те „ја­ко че­сто ле­пи­ли фле­ки­ца­ма за би­цикл”, од­но­сно фле­ки­ца­ма за „гу­ме за би­цикл, ти­гар и дру­гим ле­пи­ли­ма”. По­себ­но му је остао у се­ћа­њу „ми­ри­си пла­сти­ке” ко­ји му је при­јао па је „увек ка­да би ушао у про­дав­ни­цу ду­бо­ко уди­сао ми­ри­се”, при че­му је на­по­ме­нуо да је ула­ском у про­дав­ни­цу „већ осе­ћао ми­рис и мо­ра, Сун­ца и сла­не во­де”. Од­но­сно ка­ко је ис­та­као ис­пи­та­ник „чим би осе­тио ми­рис пла­сти­ке у рад­њи, већ је знао да ће уско­ро да се ку­па”. Це­не и ква­ли­тет про­из­во­да је пре­ма ре­чи­ма са­го­вор­ни­ка ва­ри­рао и „би­ло је по­не­што за сва­чи­ји џеп”.
Дру­га са­го­вор­ни­ца са ко­јом је оба­вљен раз­го­вор о овој про­дав­ни­ци се се­ћа ка­ко „су про­дав­ци увек ја­ко би­ли нер­во­зни и не­при­јат­ни”, да се „увек че­ка­ло у ре­ду” и „да су сви би­ли нер­во­зни, и куп­ци и про­дав­ци по­што су сви је­два че­ка­ли да оду на мо­ре”. Ис­пи­та­ни­ца се се­ћа да је као де­те са мај­ком че­сто че­ка­ла то­ком ју­ла „у ре­ду ис­пред про­дав­ни­це ко­ји се про­те­зао и не­ко­ли­ко ме­та­ра ис­пред ула­за” у про­дав­ни­цу. Опи­су­ју­ћи ат­мос­фе­ру у про­дав­ни­ци, ис­пи­та­ни­ца је ис­та­кла ка­ко су „сви би­ли нер­во­зни и сви као да су већ ви­ше би­ли на мо­ру не­го у про­дав­ни­ци”.