Је­дан од ин­фор­ма­на­та је, при­се­ћа­ју­ћи се ове про­дав­ни­це и сер­ви­са, ис­та­као да је „ње­гов та­та био ве­ли­ки ко­лек­ци­о­нар на­лив­пе­ра и да је ја­ко че­сто ку­по­вао у Пе­ли­ка­ну” ка­ко се про­дав­ни­ца зва­ла то­ком ше­зде­се­тих го­ди­на. Та­ко­ђе, при­ли­ком раз­го­во­ра је ре­као, да је ка­сни­је, ра­них се­дам­де­се­тих „и он сам ку­по­вао и по­пра­вљао на­лив­пе­ра у Пе­ли­ка­ну”, где је пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма „био нај­ве­ћи из­бор у гра­ду”, с об­зи­ром на то да је про­дав­ни­ца би­ла спе­ци­ја­ли­зо­ва­на за по­прав­ку и про­да­ју „пен­ка­ла и на­лив­пе­ра”. Ин­фор­мант је ис­та­као, ка­ко му је би­ло „још као деч­ки­ћу” ве­о­ма ин­те­ре­сант­но „огром­но из­ло­жбе­но на­лив­пе­ро ду­жи­не од око јед­ног ме­тра” ко­је је би­ло ока­че­но на зи­ду „из­над ула­за у про­дав­ни­цу и ко­је је за­пра­во би­ла ре­кла­ма за сер­вис”. Са­го­вор­ни­ку је оста­ло та­ко­ђе у се­ћа­њу да је про­дав­ни­ца ну­ди­ла и по­прав­ку на­лив­пе­ра, од­но­сно ка­ко је „у про­дав­ни­ци био мај­стор за на­лив­пе­ра ко­ји је по­пра­вљао пе­ли­ка­не, пар­ке­ре као и ма­ње ква­ли­тет­не мар­ке на­лив­пе­ра ко­је су се мно­го че­шће ква­ри­ла од пар­ке­ра и пе­ли­ка­на”. Се­ћа се ка­ко су љу­ди „но­си­ли на по­прав­ку сво­ја на­лив­пе­ра”, по­што она ни­су „би­ла ни ма­ло јеф­ти­на као што су да­нас пла­стич­не хе­миј­ске олов­ке”. Са­го­вор­ник је ис­при­чао, ка­ко су „се на­лив­пе­ра оштри­ла”, па је због то­га „про­дав­ни­ца и ра­ди­о­ни­ца као је­ди­на тог ти­па у гра­ду, би­ла пуна му­ште­ри­ја”.