Је­дан од са­го­вор­ни­ка при­ча­ју­ћи о овој ло­ка­ци­ји је ис­та­као ка­ко је као де­те по­чет­ком ше­зде­се­тих од­ла­зио у згра­ду ста­ре По­ште где је ње­гов отац ра­дио у тех­нич­кој слу­жби, при че­му му је у се­ћа­њу остао „уни­фор­ми­са­ни пор­тир стро­гог по­гле­да ко­ји би обич­но сва­ки пут ка­да је до­шао, јео па­при­каш из цр­ве­не ли­ме­не кан­ти­це са ка­ши­ком и хлеб”. Са­го­вор­ник је пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма „мо­рао сва­ки пут да се при­ја­ви код пор­ти­ра ка­ко би пор­тир мо­гао да по­зо­ве ње­го­вог та­ту да си­ђе из кан­це­ла­ри­је ко­ја се на­ла­зи­ла на јед­ном спра­ту из­над”. Са­го­вор­ник је кроз ша­лу ис­та­као „да се увек бо­ље чуо раз­го­вор из­ме­ђу пор­ти­ра и ње­го­вог оца ко­ји је од­зва­њао ход­ни­ком, не­го пре­ко ин­дук­ци­о­ног те­ле­фо­на са ко­јег је пор­тир звао” ње­го­вог оца. Од­но­сно, у се­ћа­њу му је остао „увек гла­дан и увек бе­сан пор­тир”.