Један од саговорника причајући о Рибљој пијаци почетком и средином шездесетих година, навео је како је она била крајње неуређена, при чему је приликом разговора показао место на крају пијаце на којем су се окупљали надничари, односно носачи и тестераши. Носачи су „били људи који су стајали са широким дрвеним колицима без ограде” која су заправо била у форми „огромне плоче са два дрвена точка која су личила на оне са сеоских кочија само што су била мања”, док су „нешто касније точкови на колицима били другачији пресвучени тврдом гумом”. Носачи су имали „црне згужване капице или беле албанске капице” с обзиром на то да су, како саговорник истиче „и носачи, а посебно тестераши углавном били Албанци, муслимани и Горанци који су ако се добро сећа, носили црне капице”. Носачи су нудили услуге превоза робе како купцима, тако и продавцима на пијаци, али „и по различитим деловима града”. Саговорник истиче „како су овде долазили људи којима је требала услуга транспорта робе или ствари због селидбе или нечег другог”. Информант је такође истакао „како су се та колица гурала или вукла и да су тек много касније дошли они који су робу преносили тако што су је вукли мотоциклом, троциклом или бициклом”. Присећајући се такозваних „дрвосеча и тестераша”, саговорник је описао како су изгледали и какве су услуге нудили. Према његовом сећању „ти људи су били обучени у албанску ношњу и због посла су се увек јако осећали на зној. Имали су те тестере које су носиле закачене на раменима и које су стално подмазивали неком жутом крпицом”. Иако су се окупљали на Рибљој пијаци, „они су према позиву муштерија”, како је саговорник истакао „ишли по целом граду где год да је требало истестерисати или исећи секиром дрва за огрев за зиму”. Такође, они су и самостално шетали „и чим би видели да се негде истовара дрво, одмах би се појавили да тестеришу”. Са собом су носили „и неки двоножац или троножац на који су стављали део стабла или цепаницу” које су затим „тестерисали или су их секли секирама које су носили са собом”. Саговорник је истакао како се „цепање секиром истестерисаних стабала додатно плаћало” с обзором на то да се „на тај начин припремао готови огрев”. Такође су „уносили припремљено дрво у подрум”, односно „радили су све што је требало”. Временом су „ове Албанце тестераше, крајем шездесетих” заменили други надничари који су имали „тестере који су покретали рингишпили”, односно мотори. „Они су стајали такође на истој локацији чекајући да неко затражи њихове услуге”, али су се „и кретали по граду тражећи истоварена дрва”. Информант је напоменуо „да су за покретање тих циркулара користили исте моторе које су се на вашарима користили за покретање рингишпила”. Према речима саговорника, он је као дечак „страшно волео да гледа како су те циркуларе возили по граду” с обзиром на то „да су имали трубе и нису имали жмигавце, него би истурили руку када би негде скретали”. Сећа се како је „јако хтео да се провоза са њима”, па је једном његова „мама платила пиво тим људима” и „да се онда провозао са њима”, што му је био „страшно леп доживљај и посебно уживање”. Испитаник је такође истакао како су „те машине биле ужасно бучне када су их возили, чули су се на километре” пошто их је „покретао двотактни мотор”.
Други саговорник се сећа како су његови родитељи током шездесетих и седамдесетих година поред „воћа, поврћа, меса и домаћих млечних производа, на пијаци куповали грнчарију а понекад чак и конфекцију”. Саговорник је истакао и како се „на почетку пијаце који се налазио ближе Змај Јовиној гимназији куповао нафталин, сапуни против флека на одећи и други производи које су продавци држали у рукама” или на импровизованим „малим тезгама од дрвених кутија у којима су носили робу”.
