Са­го­вор­ник ко­ји је по­ха­ђао ову шко­лу по­чет­ком и сре­ди­ном ше­зде­се­тих го­ди­на, при­ли­ком раз­го­во­ра о њој, из­ме­ђу оста­лог је ис­та­као „ка­ко је то би­ла пр­ва екс­пе­ри­мен­тал­на шко­ла у Но­вом Са­ду, од­но­сно „оглед­на шко­ла ко­ја баш и ни­је би­ла на аде­кват­ном пе­да­го­шком ни­воу”. Он је ис­та­као „да су учи­о­ни­це има­ле оби­чан дрве­ни на­ме­штај, али да су ка­би­не­ти за фи­зи­ку, хе­ми­ју, ли­ков­но и дру­го у то вре­ме би­ли из­у­зет­но до­бро опре­мље­ни”. Се­ћа се и „ја­ко до­бро опре­мље­не фи­скул­тур­не са­ле”, ка­кву је у том пе­ри­о­ду има­ла „је­ди­но ова шко­ла у гра­ду”. Ин­фор­мант је опи­су­ју­ћи из­глед „мо­дер­но сре­ђе­не трпе­за­ри­је”, опи­си­вао ужи­ну, ко­ја се по ње­го­вим ре­чи­ма састо­ја­ла нај­че­шће од „хле­ба на­ма­за­ног па­ште­том, мар­га­ри­ном или џе­мом”, за­тим „од кроф­ни, раз­ли­чи­тих сен­дви­ча и ки­фли”. У се­ћа­њу му је оста­ло и „мле­ко у пра­ху ужа­сног уку­са ко­је је би­ло стра­шно оше­ће­ре­но крај­ње ло­шег ми­ри­са и још гад­ни­јег уку­са”. Ин­фор­мант на­по­ми­ње ка­ко је ње­му „це­ла тр­пе­за­ри­ја смр­де­ла на то мле­ко, па му је би­ло му­ка да би­ло шта је­де”. У де­лу у ко­ји се ула­зи­ло у тр­пе­за­ри­ју „по­сто­ја­ли су ве­ли­ки уми­ва­о­ни­ци где су сви пра­ли ру­ке пре и по­сле ужи­не”, док је са­го­вор­ник, ка­ко ис­ти­че „нај­ви­ше ис­пи­рао уста од тог од­врат­ног мле­ка”.
Дру­ги ин­фор­мант је опи­си­вао дво­ри­ште шко­ле, по­себ­но део ко­ји се на­ла­зио из­ме­ђу „тр­пе­за­ри­је и фи­скул­тур­не са­ле” на ко­јем је да­нас ко­шар­ка­шко игра­ли­ште са ма­лим три­би­на­ма. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, не­ка­да је то би­ла „не­рав­на трав­на­та по­вр­ши­на са бр­да­шцем” на ко­јем су се то­ком зим­ских ме­се­ци „у вре­ме од­мо­ра и по­сле шко­ле игра­ли то­ци­ра­ња”. Опи­су­ју­ћи „то­ци­ра­ње”, са­го­вор­ник је ис­та­као ка­ко је то би­ла игра у ко­јој је био циљ „да се низ­бр­до спу­шта­ју по ле­ду у ус­прав­ном по­ло­жа­ју”. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма „ње­му то ни­је успе­ва­ло, већ се спу­штао чу­че­ћи, док су са­мо по­је­дин­ци уме­ли да се спу­сте по за­ле­ђе­ној по­вр­ши­ни у ус­прав­ном по­ло­жа­ју”. Сећа се ка­ко су „ста­ри­ји ђа­ци нај­пре ка­да би пао снег при­пре­ми­ли по­вр­ши­ну за то­ци­ра­ње ко­ји су зва­ли то­це и ко­ју су на­пра­ви­ли та­ко што би ја­ко до­бро угла­ча­ли снег или га по­ли­ли во­дом ка­ко би се тај део смр­знуо”. При­ча­ју­ћи о „то­ци­ра­њу”, са­го­вор­ник је та­ко­ђе ис­та­као „да су не­ки хва­та­ли за­лет од по не­ко­ли­ко ме­та­ра и за­тим се успе­шно ус­прав­но то­ци­ра­ли, али да је нај­ве­ћи број њих па­дао по­ку­ша­ва­ју­ћи да из­ве­де ту вра­то­ло­ми­ју”.