Јед­на од са­го­вор­ни­ца са ко­јој је оба­вљен раз­го­вор о по­сла­сти­чар­ни­ци Ца­ри­град, ис­та­кла је, ка­ко је од ра­ног де­тињ­ства до да­нас „ка­да је већ ба­ка”, стал­но до­ла­зи­ла у Ца­ри­град на „нај­бо­ље ту­лум­бе, су­тли­јаш и сла­до­лед од ва­ни­ле у гра­ду”. Она се се­ћа, ка­ко је Ца­ри­град „био глав­но ме­сто за дру­же­ње свих ко­ји су ше­зде­се­тих и се­дам­де­се­тих ше­та­ли по кор­зоу”.
Дру­ги ин­фор­мант је, при­ча­ју­ћи о Ца­ри­гра­ду, ис­та­као „да су у Ца­ри­град до­ла­зи­ли мно­ги по­зна­ти глум­ци и по­ли­ти­ча­ри”, као и да је „увек, као и са­да”, Ца­ри­град био „по­знат по ори­јен­тал­ним ко­ла­чи­ма и нај­бо­љем сла­до­ле­ду”. Са­го­вор­ник је та­ко­ђе ис­та­као, ка­ко је он у Ца­ри­град увек „нај­че­шће од­ла­зио на су­тли­јаш и бо­зу”, која се пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма „ов­де увек при­пре­ма­ла и још увек се при­пре­ма по тај­ном ре­цеп­ту мај­сто­ра”.
Тре­ћа са­го­вор­ни­ца са ко­јом је оба­вљен кра­ћи раз­го­вор, ис­та­кла је да јој је Ца­ри­град „би­ла по­ред Не­ши­ћа нај­бо­ља по­сла­сти­чар­ни­ца”, иа­ко су се „оне ме­ђу­соб­но раз­ли­ко­ва­ле по вр­ста­ма ко­ла­ча”. Ин­фор­мант­ки­ња је та­ко­ђе ис­та­кла „ка­ко је у мла­ђим да­ни­ма са дру­штвом а ка­сни­је и са мом­ци­ма”, ка­да би ше­та­ла Кор­зом „оба­ве­зно свра­ћа­ла на ба­кла­ве или ту­лум­бе и од­лич­ну ли­муна­ду”, ко­ја је, пре­ма ње­ним ре­чи­ма „то­ком вре­лих лет­њих ме­се­ци би­ла пра­ви ме­лем ко­ли­ко је уме­ла да окре­пи”.