Роб­на ку­ћа Про­грес се на­ла­зи­ла на углу Ули­це Мо­де­не и Змај Јо­ви­не у при­зем­ном де­лу, као и у су­те­ре­ну Та­нур­џи­ће­ве па­ла­те.
Је­дан од ин­фор­ма­на­та је ис­та­као ка­ко је Про­грес ра­ни­је отво­рен од Узо­ра, али да је још од „де­тињ­ства по­чет­ком ше­зде­се­тих го­ди­на нај­пре са ро­ди­те­љи­ма а за­тим ка­сни­је и сам” по­се­ћи­вао оба про­дај­на ме­ста ко­ја су по ње­го­вим ре­чи­ма „има­ли ја­ко слич­ну, прак­тич­но исту робу као и исту ко­ли­чи­ну ро­бе у по­ну­ди, иа­ко је про­стор­но Узор био не­што ве­ћи од Про­гре­са”. Са­го­вор­ник је ис­та­као ка­ко је по­сто­јао из­ве­сни „ри­ва­ли­те­тет из­ме­ђу љу­ди који су ку­по­ва­ли у Про­гре­су и оних ко­ји су ку­по­ва­ли у Узо­ру”, од­но­сно да су се мно­ги стал­но „пре­пи­ра­ли ко­ја је про­дав­ни­ца бо­ља” иа­ко је по ње­го­вим ре­чи­ма то „би­ло про­сто не­ве­ро­ват­но и нео­бја­шњи­во с об­зи­ром на то да је асор­ти­ман ро­бе ско­ро у пот­пу­но­сти био исти”. Исти са­го­вор­ник је кроз смех ис­та­као да је ње­го­ва „ма­ма ви­ше во­ле­ла Про­грес, а да је та­та ви­ше во­лео Узор” а он је „по­др­жа­ва­ју­ћи ма­му, исто ви­ше во­лео Про­грес”. Пре­ма ње­го­вим ша­љи­вим ре­чи­ма, он је „остао одан Про­гре­су до ње­го­вог по­след­њег да­ха”, од­но­сно док про­дав­ни­ца ни­је за­тво­ре­на. Са­го­вор­ник је ис­та­као да су це­не у Узо­ру и Про­гре­су би­ле ја­ко слич­не, ско­ро исте, али „да су се мно­ги рас­пра­вља­ли” ко­ја про­дав­ни­ца је јеф­ти­ни­ја. Ис­пи­та­ник је та­ко­ђе на­вео ка­ко се „он нај­ви­ше за­др­жа­вао на штан­ду на ко­јем су би­ле играч­ке”.
Дру­га ис­пи­та­ни­ца са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор о роб­ној ку­ћи Про­грес је ис­та­кла да је има­ла по­зна­ни­ка ко­ји ка­да је Норк отво­рен, ни­је же­лео ни­ка­да да од­ла­зи у ње­га твр­де­ћи да у ње­му „ку­пу­ју на­пу­ва­ни”, од­но­сно они ко­ји се пра­ве ва­жни и да је он увек из прин­ци­па и „ина­та” стал­но ку­по­вао у Про­гре­су. Она је та­ко­ђе опи­са­ла ка­ко су се „љу­ди стал­но рас­пра­вља­ли” да ли „је бо­љи Узор или Про­грес, а ка­сни­је Норк и Сто­текс”. Та­ко­ђе је исти слу­чај био, на­во­ди она „и ка­да је отво­рен Ба­зар”.
Тре­ћи ин­фор­мант са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор о Узо­ру и Про­гре­су је ис­та­као ка­ко је као де­те то­ком ше­зде­се­тих у Про­гре­су ку­по­вао слат­ки­ше, од­но­сно „бом­бо­не са ле­шни­ком об­ли­ве­не чо­ко­ла­дом, бом­бо­не од це­лог зр­на су­вог гро­жђа об­ли­ве­ног чо­ко­ла­дом и бом­бо­не од це­лог зр­на ка­фе са ли­ке­ром об­ли­ве­не чо­ко­ла­дом”. Са­го­вор­ник је на­по­ме­нуо да су се „све ове бом­бо­не ку­по­вале на гра­ме”. Он се та­ко­ђе се­ћа и раз­ли­чи­тих про­из­во­да, од­но­сно слат­ки­ша ко­је је про­из­во­дио, Kraš (из За­гре­ба), Kan­dit (из Оси­је­ка), Зве­че­во ( из По­же­ге), а ка­сни­је и Со­ко Штарк (из Бе­о­гра­да). Овај са­го­вор­ник је при­ча­ју­ћи о слат­ки­ши­ма у Про­гре­су и Узо­ру, ис­та­као ка­ко се слат­ки про­из­во­ди ко­је је про­из­во­дио Ба­нат „уоп­ште ни­су про­да­ва­ли ни у Узо­ру ни у Про­гре­су”, да су би­ли ло­шег ква­ли­те­та „пу­ни ше­ће­ра, са ма­ло ка­каа и гад­ним мле­ком” и да „их је јео са­мо код род­би­не по се­ли­ма где су они би­ли по­пу­лар­ни”, од­но­сно у ко­ји­ма су се, по ње­го­вим ре­чи­ма „нај­че­шће ку­по­ва­ли”. Он је при­ча­ју­ћи о Про­гре­су ка­ко је у ње­му ку­по­вао слат­ки­ше и играч­ке као де­чак, ис­та­као да „и дан да­нас има осе­ћа но­стал­ги­ју и да са су­за­ма гле­да на ло­ка­ци­ју на ко­јој се Про­грес на­ла­зио”.