Један од информаната са којим је на овој локацији обављен разговор, објашњавајући где се шта налазио, опширно и детаљно је описивао како је цео простор изгледао током шездесетих година и како се постепено мењао. Саговорник је испричао како је ,,он, као и сви остали имао страх од тог семафора”, с обзиром да је био ,,велики саобраћајни промет на тој релацији”. Истиче да је ,,прелазећи семафор као дечак са другом Синишом”, увек пажљиво чекао ,,зелено светло”, при чему су се њих двојица ,,чврсто држали за руке да не би случајно кренули на црвено”. Затим су, када је ,,било зелено светло брзо претрћавали пут”. Испитаник је напоменуо како тада још увек ,,није било жутог светла” и да је семафорн најчешће прелазио средином шездесетих година одлазећи у ,,Народни биоскоп”. Сећа се како су светла на семафору ,,била мала, неких 10 цм у пречнику, незаштићена и испупчена”, као и да ,,нису била добро видљива”. Такође је истакао ,,да је црвено трајало целу вечност”, као и да је зебра на пршачком прелазу била ,,направљена од шамотних опека”. Напомиње, како су касније ,,због клизања по киши”, шамотне опеке биле замењене ,,интересантно исцртаним зебрама”.