Роб­на ку­ћа Узор је би­ла ло­ци­ра­на пре­ко пу­та Та­нур­џи­ће­ве па­ла­те дуж Ули­це Мо­де­не на углу са Тр­гом сло­бо­де.
Јед­на од ин­фор­мант­ки­ња са ко­јом је оба­вљен раз­го­вор о Узо­ру и Про­гре­су је ис­та­кла ка­ко је го­ди­на­ма ку­по­ва­ла у „обе роб­не ку­ће”, али да је „ви­ше во­ле­ла Узор за­то што је ро­ба би­ла леп­ше и пре­глед­ни­је по­сла­га­на и за­то што ју је по­зна­ва­ло осо­бље”. Пре­ма ње­ним ре­чи­ма „ро­ба ко­ја се про­да­ва­ла у Узо­ру би­ла је иста или ја­ко слич­на као и у Про­гре­су”.
Ин­фор­мант са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор о Узо­ру и Про­гре­су, се­ћа се ка­ко су се по­ред мно­гих дру­гих ар­тика­ла у Узо­ру сре­ди­ном ше­зде­се­тих го­ди­на „мо­гли ку­пи­ти слат­ки­ши на гра­ме, као и у па­ко­ва­њу”, та­ко да је он је­два че­као „да ро­ди­те­љи кре­ну у Узор или у Про­грес”, по­што је „знао да ће си­гур­но до­би­ти не­ки слат­киш”. Он је са чу­ђе­њем опи­си­вао ка­ко је не­ве­ро­ват­но шта се „све мо­гло ку­пи­ти у Про­гре­су и Узо­ру, од фар­би, пре­ко тех­ни­ке, оде­ће, обу­ће, по­су­ђа, бе­ле тех­ни­ке, игра­ча­ка до пре­храм­бе­них про­из­во­да”, од­но­сно ка­ко је кроз ша­лу са­го­вор­ник до­дао „од игле до ло­ко­мо­ти­ве”. Још увек да­нас раз­ми­шља „ка­ко је све то ста­ло на та­ко ма­лом про­сто­ру”. Са­го­вор­ник ис­ти­че да се то­ком ше­зде­се­тих го­ди­на про­да­ва­ла у обе про­дав­ни­це „ма­хом до­ма­ћа ро­ба” а ка­сни­је „и ро­ба из уво­за”, при че­му је на­по­ме­нуо ка­ко је ње­гов отац у Узо­ру ку­пио „ма­ли ја­пан­ски тран­зи­стор” ко­ји је био „ја­ко ква­ли­те­тан”, и ко­ји је имао „сво­ју ко­жну фу­тро­лу”. Он је та­ко­ђе на­вео да се се­ћа „не­мач­ке тех­нич­ке ро­бе” ко­ја се про­да­ва­ла у Узо­ру, по­пут „маг­не­то­фо­на мар­ке грун­динг” и „мно­го то­га дру­гог”. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, иа­ко је тех­ни­ка би­ла стра­на „кон­фек­ци­ја и оста­ли про­из­во­ди су би­ли до­ма­ћи”.
Тре­ћи ин­фор­мант са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор о но­во­сад­ским роб­ним ку­ћа­ма се при­се­ћа ка­ко се стал­но „ка­чио са та­том да ли је бо­љи Узор или Про­грес”, по­што му је отац, ка­ко ис­ти­че био „узо­ро­вац, а он је био про­гре­со­вац”, док се та­ко­ђе рас­пра­вљао и са се­стром ко­ја је би­ла „сто­тек­сов­ка”, од­но­сно ко­ја је пре­фе­ри­ра­ла ку­по­ви­ну у Сто­тек­су.
Че­твр­ти са­го­вор­ник са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор о Узо­ру, на­по­ме­нуо је да је роб­на ку­ћа „по­пу­лар­на штраф­та” ка­ко су је због из­ду­же­ног об­ли­ка зва­ли, „има­ла три ула­за. Пр­ви за на­ме­штај и тех­ни­ку, дру­ги за тек­стил и кон­фек­ци­ју а тре­ћи за пар­фе­ме и ко­зме­ти­ку”.