Де­пор­та­ци­ја но­во­сад­ских Је­вре­ја, као и гра­ђа­на је­вреј­ске на­ци­о­нал­но­сти са про­сто­ра Бач­ке, усле­ди­ла је као кон­се­квен­ца оку­па­ци­је Ма­ђар­ске од стра­не не­мач­ких тру­па 19. мар­та 1944. го­ди­не, од­но­сно као по­сле­ди­ца на­ред­бе о ин­тер­на­ци­ји Је­вре­ја, до­не­се­не 7. апри­ла исте го­ди­не у Бу­дим­пе­шти. У сле­де­ћих не­ко­ли­ко да­на су биле до­не­се­не и дру­ге од­лу­ке ко­ји­ма су ско­ро у пот­пу­но­сти Је­вре­ји­ма од­у­зе­та сва пра­ва, али и имо­ви­на.
Пр­ва гру­па од око три сто­ти­не Је­вре­ја ко­ја је ухап­ше­на на­кон на­ред­бе о ин­тер­на­ци­ји, би­ла је сме­ште­на у згра­ди хо­те­ла „Сло­бо­да” из ко­је су на­кон два­де­сет да­на во­зо­ви­ма од­ве­зе­ни у на­ци­стич­ке ло­го­ре смр­ти.
Ма­сов­на хап­ше­ња Је­вре­ја у Но­вом Са­ду, као и на те­ри­то­ри­ји це­ле Бач­ке, за­по­че­ла су у ра­ним ју­тар­њим ча­со­ви­ма 26. апри­ла 1944. го­ди­не. Дан пре по­чет­ка хап­ше­ња, из­да­та је на­ред­ба да осо­бе је­вреј­ске на­ци­о­нал­но­сти не сме­ју на­пу­шта­ти сво­је до­мо­ве. Хап­ше­ња су об­у­хва­ти­ла све при­пад­ни­ке је­вреј­ске на­ци­о­нал­но­сти без об­зи­ра на ста­ро­сну и пол­ну струк­ту­ру, као и на здрав­стве­но ста­ње. Са из­у­зет­ком по­је­ди­на­ца из ме­шо­ви­тих брако­ва, не­ко­ли­ко сто­про­цент­них ин­ва­ли­да из Пр­вог свет­ског ра­та, не­ко­ли­ко осо­ба ко­је су са ла­жним до­ку­мен­ти­ма по­бе­гле, као и две по­ро­ди­це из­у­зе­те од де­пор­та­ци­је, цело­куп­но је­вреј­ско ста­нов­ни­штво Но­вог Са­да је по­хап­ше­но и сме­ште­но у про­сто­ри­је но­во­сад­ске Си­на­го­ге. Не­по­сред­но пре од­во­ђе­ња из сво­јих до­мо­ва, не­ко­ли­ко ли­ца је из­вр­ши­ло са­мо­у­би­ство.
У Си­на­го­ги је с њи­ма по­сту­па­но на не­ци­ви­ли­за­циј­ски на­чин у сва­ком сми­слу, па је за­бе­ле­же­но и не­ко­ли­ко смрт­них слу­ча­је­ва као и не­ко­ли­ко са­мо­у­би­ста­ва. Од 26. до 28. апри­ла, из Си­на­го­ге су гра­ђа­ни од­во­ђе­ни тран­спор­том до са­бир­них ло­го­ра у Су­бо­ти­ци, Ба­ји и Бач­кој То­по­ли где су рас­по­ре­ђи­ва­ни и ода­тле су их убр­зо сла­ли у на­ци­стич­ке ло­го­ре смр­ти, ве­ћи­ном у Ау­швиц. Од око 1.900 де­пор­то­ва­них но­во­сад­ских Је­вре­ја, на­кон осло­бо­ђе­ња се вра­ти­ло са­мо око две сто­ти­не. По­ред ових стра­да­ња, то­ком тра­ја­ња Дру­гог свет­ског ра­та, ве­ли­ки број но­во­сад­ских Је­вре­ја је пре­ми­нуо или је уби­јен и на мно­гим дру­гим ло­ка­ци­ја­ма ши­ром Евро­пе где је спро­во­ђен Хо­ло­ка­уст. Про­це­њу­је се да је то­ком Дру­гог свет­ског ра­та, по­ги­ну­ло или уби­је­но 3.020 од укуп­но 4.350 но­во­сад­ских Је­вре­ја, ко­ли­ко их је пре по­чет­ка ра­та жи­ве­ло у Но­вом Са­ду. Од­но­сно, у Хо­ло­ка­у­сту је стра­да­ло чак 69,43 про­цен­та гра­ђа­на Но­вог Са­да је­вреј­ске на­ци­о­нал­не при­пад­но­сти.
Си­на­го­га као цен­трал­ни обје­кат и кључ­но ме­сто ве­за­но за на­ци­о­нал­ни и кон­фе­си­о­нал­ни иден­ти­тет гра­ђа­на је­вреј­ске на­ци­о­нал­но­сти у Но­вом Са­ду пре Дру­гог свет­ског ра­та, због тра­гич­них до­га­ђа­ја ко­ји су се ов­де од­и­гра­ли, до­би­ла је и до­дат­ни мар­тир­ски и ко­ме­мо­ра­тив­ни ка­рак­тер, од­но­сно по­при­ми­ла је ка­рак­тер ме­ста стра­да­ња са на­гла­ше­ном ет­нич­ком атри­бу­ци­јом. У том кон­тек­сту, овај обје­кат ко­ји се на­ла­зи у ули­ци чи­ји одо­ним та­ко­ђе упу­ћу­је на при­пад­ни­ке ове ет­нич­ке за­јед­ни­це, да­нас пред­ста­вља јед­но од два кључ­на ме­ста ко­ме­мо­ра­ци­је ко­ја су ве­за­на за жр­тве Хо­ло­ка­у­ста на про­сто­ру гра­да. У том сми­слу, Си­на­го­га за­јед­но са мо­ну­мен­том „Поро­ди­ца”, као и Спо­ме­ни­ком жр­тва­ма фа­ши­стич­ког те­ро­ра ло­ци­ра­ном на Је­вреј­ском гро­бљу, пред­ста­вља јед­ну од три глав­не ло­ка­ци­је офи­ци­јел­не ко­ме­мо­ра­ци­је Гра­да ве­за­не за Дру­ги свет­ски рат. Ипак, без об­зи­ра на то што се сва три по­ме­ну­та ме­мо­ри­ја­ла од­но­се и на жр­тве Хо­ло­ка­у­ста, спо­мен-пло­ча по­ста­вље­на на Си­на­го­ги по­све­ће­на је ис­кљу­чи­во уби­је­ним гра­ђа­ни­ма Но­вог Са­да је­вреј­ске на­ци­о­нал­не при­пад­но­сти и у том сми­слу ме­мо­ри­јал на овој ло­ка­ци­ји има ја­сно на­гла­шен ет­нич­ки и кон­фе­сио­нал­ни пред­знак. С об­зи­ром на атри­бу­ци­ју ве­за­ну за вер­ску и на­ци­о­нал­ну иден­ти­фи­ка­ци­ју при­пад­ни­ка је­вреј­ске ет­нич­ке за­јед­ни­це, као и на мар­тир­ски ка­рак­тер, Си­на­го­га за­пра­во игра уло­гу сво­је­вр­сног сим­бо­ла стра­да­ња но­во­сад­ских Је­вре­ја ко­ји су са ове ло­ка­ци­је од­ве­де­ни у „на­ци­стич­ке кон­цен­тра­ци­о­не ло­го­ре уни­ште­ња”. Са та­квим ка­рак­те­ром, Си­на­го­га за­јед­но са спо­мен-обе­леж­јем на Је­вреј­ском гро­бљу пред­ста­вља цен­трал­не мемо­ри­ја­ле у град­ској то­по­гра­фи­ји ко­ји су по­све­ће­ни жр­тва­ма Хо­ло­ка­у­ста.
По­ред пред­став­ни­ка Гра­да, по­част стра­да­лим жр­тва­ма на овој ло­ка­ци­ји ода­ју и пред­став­ни­ци но­во­сад­ских Је­вре­ја, ко­ји 26. април обе­ле­жа­ва­ју као Дан, ка­да је по­че­ла де­пор­та­ци­ја је­вреј­ске по­пу­ла­ци­је из гра­да – као прет­ход­но ети­ке­ти­ра­ног, не­же­ље­ног и дис­кри­ми­ни­са­ног ко­лек­ти­ви­те­та – у на­ци­стич­ке ло­го­ре смр­ти у скло­пу тзв. Ко­нач­ног ре­ше­ња. Дан се­ћа­ња у окви­ру овог ме­ста ко­ме­мо­ра­ци­је има на­гла­ше­ни ло­кал­ни ка­рак­тер, од­но­сно ве­зан је за до­га­ђај ко­ји се ис­кљу­чи­во од­но­си на про­шлост но­во­сад­ске је­вреј­ске за­јед­ни­це. С дру­ге стра­не, ме­сто ко­ме­мо­ра­ци­је ве­за­но за обе­ле­жа­ва­ње Ме­ђу­на­род­ног да­на се­ћа­ња на жр­тве Хо­ло­ка­у­ста, ко­ји се обе­ле­жа­ва 27. ја­ну­а­ра и ко­ји по сво­јој кон­цеп­ци­ји сва­ка­ко пре­ва­зи­ла­зи ло­кал­ни зна­чај, пред­ста­вља спо­ме­ник ло­ци­ран у ком­плек­су Је­вреј­ског гро­бља.
Про­стор­на це­ли­на око Си­на­го­ге у да­на­шњем кон­тек­сту у се­би об­је­ди­њу­је не­ко­ли­ко функ­ци­ја ко­је се ме­ђу­соб­но пре­пли­ћу. Вер­ска и де­ли­мич­но на­ци­о­нал­на ко­но­та­ци­ја Си­на­го­ге про­жи­ма се са ње­ном тре­нут­ном кул­тур­но-умет­нич­ком функ­ци­јом, с об­зи­ром на то да се овај обје­кат од 1966. го­ди­не ко­ри­сти за кон­цер­те кла­сич­не му­зи­ке и дру­ге кул­тур­не ма­ни­фе­ста­ци­је. По­ред ове две, пре­пли­ће се и тре­ћа функ­ци­ја ко­ја се од­но­си на пла­то око Си­на­го­ге, од­но­сно по­вр­ши­ну ко­ју за­хва­та цео ком­плекс, а ко­ја пред­ста­вља ме­сто јав­ног оку­пља­ња са пре­по­зна­тљи­вим ка­рак­те­ром у град­ској то­по­гра­фи­ји. На кра­ју, ова про­стор­на це­ли­на са Си­на­го­гом, као кључ­ним објек­том, сва­ка­ко има – као што је прет­ход­но ука­за­но – и на­гла­ше­ни ко­ме­мо­ра­тив­ни, од­но­сно ме­мо­ри­јал­ни ка­рак­тер. Ме­ђу­тим, ко­ме­мо­ра­тив­ни аспект иден­ти­те­та са­ме про­стор­не це­ли­не је за­пра­во на од­ре­ђе­ни на­чин се­кун­да­ран у од­но­су на прет­ход­но на­ве­де­не аспек­те, из­ме­ђу оста­лог и због при­лич­но све­де­них про­пор­ци­ја, дис­крет­ног об­ли­ка, као и са­ме ло­ка­ци­је по­ста­вље­ног ме­мо­ри­ја­ла у фор­ми спо­мен-пло­че.