Пор­та Са­бор­не цр­кве Све­тог Ђор­ђа у Но­вом Са­ду, пред­ста­вља ло­ка­ци­ју чи­ја је про­шлост, уо­ста­лом као и про­шлост овог са­крал­ног објек­та, нео­дво­ји­ви део ко­лек­тив­не ме­мо­ри­је Но­вог Са­да. Ипак, је­дан до­га­ђај ко­ји се од­и­грао на овом про­сто­ру, а ко­ји је не­по­сред­но прет­хо­дио и у из­ве­сном сми­слу ини­ци­рао одр­жа­ва­ње Мај­ске скуп­шти­не у Кар­лов­ци­ма (Срем­ским), све­до­чи о ди­на­мич­ним тен­ден­ци­ја­ма и на­пе­то­сти­ма ко­је су по­сто­ја­ле пре одр­жа­ва­ња Скуп­шти­не, од­но­сно о из­у­зет­но бур­ној и по­ли­тич­ки на­пе­тој ат­мос­фе­ри ре­во­лу­ци­о­нар­не 1848. го­ди­не.
На овој ло­ка­ци­ји су у знак про­те­ста и ре­вол­та, због ус­кра­ћи­ва­ња њи­хо­вих основ­них људ­ских и гра­ђан­ских пра­ва про­и­за­шлих из дис­кри­ми­на­тив­них од­лу­ка Угар­ског са­бо­ра и ин­тен­зив­ног про­це­са ма­ђа­ри­за­ци­је ко­ји су кул­ми­ни­ра­ли дис­кри­ми­на­тор­ским из­ја­ва­ма Ла­јо­ша Ко­шу­та о Ср­би­ма на Са­бо­ру у По­жу­ну (Бра­ти­сла­ви), оку­пље­ни гра­ђа­ни срп­ске на­ци­о­нал­не при­пад­но­сти спа­ли­ли су цр­кве­не ма­тич­не књи­ге на­пи­са­не на ма­ђар­ском је­зи­ку. Од­но­сно, на­кон што су им са­оп­ште­ни зва­нич­ни ста­во­ви во­де­ћих ма­ђар­ских по­ли­тич­ких еста­бли­шме­на­та пред­во­ђе­них Ла­јо­шом Ко­шу­том ко­ји су из­не­се­ни де­ле­га­ци­ји но­во­сад­ских гра­ђа­на ко­ја је на че­лу са Ђор­ђем Стра­ти­ми­ро­ви­ћем узе­ла уче­шћа на Са­бо­ру у По­жу­ну не­ко­ли­ко да­на ра­ни­је, ка­да је Ла­још Ко­шут од­ба­цу­ју­ћи зах­те­ве Ср­ба у ко­ји­ма су тра­жи­ли рав­но­прав­но при­зна­ва­ње пи­сма и је­зи­ка, из­ја­вио да „у Ма­ђар­ској по­сто­ји са­мо јед­на на­ци­ја” да уко­ли­ко до­ђе до спо­ра са Ср­би­ма, он ће га „ре­ши­ти ма­чем”, раз­ја­ре­на ма­са оку­пље­них гра­ђа­на спа­ли­ла је цр­кве­не ма­тич­не књи­ге на­пи­са­не на ма­ђар­ском је­зи­ку. На­кон то­га, ор­га­ни­зо­ва­но су кре­ну­ли у Кар­лов­це, где су зах­те­ва­ли ор­га­ни­зо­ва­ње скуп­шти­не.
На­кон што је у скло­пу ма­ђар­ских ре­во­лу­ци­о­нар­них ак­тив­но­сти Угар­ски са­бор до­нео од­лу­ке ко­јом се ди­рект­но по­ја­чао ио­на­ко већ из­ра­жен и ин­тен­зи­ван про­цес ма­ђа­ри­за­ци­је, од­но­си из­ме­ђу Ма­ђа­ра и оста­лих не­ма­ђар­ских, а по­себ­но сло­вен­ских на­ро­да на про­сто­ру Угар­ске су се до­дат­но и дра­стич­но по­гор­ша­ли, бу­ду­ћи да су сви сло­вен­ски, али и оста­ли не­ма­ђар­ски на­ро­ди (са из­у­зет­ком Не­ма­ца), од во­де­ћих ма­ђар­ских по­ли­ти­ча­ра и пред­став­ни­ка по­ли­тич­ки ак­тив­не ма­ђар­ске ин­те­ли­ген­ци­је, тре­ти­ра­ни као гра­ђа­ни дру­гог ре­да и да су им на ин­сти­ту­ци­о­нал­ном ни­воу огра­ни­ча­ва­на основ­на људ­ска и гра­ђан­ска пра­ва. У скло­пу ни­за до­га­ђа­ја ко­ји су се огром­ном бр­зи­ном ни­за­ли је­дан за дру­гим, Угар­ски са­бор (ве­ћи­ном са­ста­вљен од ет­нич­ких Ма­ђа­ра), до­нео је од­лу­ку пре­ма ко­јој је ма­ђар­ски је­зик озва­ни­чен као слу­жбе­ни на про­сто­ру чи­та­ве Угар­ске, што је у прак­тич­ном сми­слу под­ра­зу­ме­ва­ло да се ап­со­лут­но сви ад­ми­ни­стра­тив­ни по­сло­ви, укљу­чу­ју­ћи чак и во­ђе­ње ма­тич­них цр­кве­них књи­га не­за­ви­сно од кон­фе­си­о­нал­не и на­ци­о­нал­не при­пад­но­сти, во­де ис­кљу­чи­во на ма­ђар­ском је­зи­ку. По­ред то­га, но­во­ро­ђе­на де­ца, не­за­ви­сно од њи­хо­ве ет­нич­ке и на­ци­о­нал­не при­пад­но­сти, тре­ба­ло је да бу­ду упи­са­на у ма­тич­не књи­ге са ма­ђар­ским име­ни­ма (нпр. Ја­нош, уме­сто Јан­ко, Иштван, уме­сто Сте­ван или Сте­фан, итд.) Та­ко­ђе, у скло­пу ин­тен­зив­не ма­ђа­ри­за­ци­је, би­ло је и плано­ва да се бо­го­слу­же­ња не­за­ви­сно од вер­ске и лин­гви­стич­ке струк­ту­ре вер­ни­ка кон­крет­них цр­кве­них оп­шти­на и ло­кал­них сре­ди­на, од­ви­ја­ју на ма­ђар­ском је­зи­ку.
Да­нас, пор­та Са­бор­не цр­кве у Но­вом Са­ду пред­ста­вља за­јед­но са Хра­мом ко­ји је про­гла­шен спо­ме­ни­ком кул­ту­ре од ве­ли­ког зна­ча­ја, кул­тур­но-исто­риј­ску це­ли­ну као ме­сто ко­је је из­у­зет­но ва­жно, ка­ко за ко­лек­тив­ну ме­мо­ри­ју Но­вог Са­да, та­ко и за кул­ту­ру се­ћа­ња на на­цио­нал­ном ни­воу. Ипак, упр­кос тој чи­ње­ни­ци, не по­сто­ји ни­ка­кво обе­леж­је у фор­ми пло­че са нат­пи­сом, ко­ја би по­се­ти­о­це упу­ћи­ва­ла на по­ме­ну­те до­га­ђа­је ко­ји су се од­и­гра­ли на овој ло­ка­ци­ји по­чет­ком ма­ја 1848. го­ди­не и ко­ји су у из­ве­сном сми­слу пред­ста­вља­ли увод у ор­га­ни­зо­ва­ње Мај­ске скуп­шти­не у Кар­лов­ци­ма на ко­јој је про­гла­ше­на Срп­ска Вој­во­ди­на. У том кон­тек­сту, ово ме­сто се­ћа­ња не са­др­жи ак­тив­ну ди­мен­зи­ју и не пред­ста­вља ло­ка­ци­ју сим­бо­лич­ног ин­сти­ту­ци­о­нал­ног обе­ле­жа­ва­ња кон­крет­ног до­га­ђа­ја ко­ји се на ње­му од­и­грао без об­зи­ра на то што у исто­риј­ском сми­слу, сва­ка­ко за­вре­ђу­је по­себ­ну па­жњу ка­да је реч о до­га­ђа­ји­ма ко­ји су до­ве­ли до про­гла­ше­ња Срп­ске Вој­во­ди­не.