Спо­мен-обе­леж­је по­ги­ну­ли­ма у Пр­вом свет­ском ра­ту у фор­ми Кр­ста са по­ста­мен­том по­ста­вљен је са ју­жне стра­не у пор­ти Ал­ма­шке цр­кве. Крст је у знак се­ћа­ња на жр­тве по­ди­гла Срп­ска пра­во­слав­на цр­ква не­ду­го на­кон окон­ча­ња Пр­вог свет­ског ра­та и он је из­вор­но био ло­ци­ран код тзв. „Ка­пи­је”, од­но­сно на сре­ди­шњем де­лу да­на­шње Пар­ти­зан­ске, а та­да­шње Ули­це кне­за Ми­ло­ша код рас­кр­сни­це са Ули­цом Ђор­ђа Зли­чи­ћа на Са­лај­ци. Кра­јем пе­де­се­тих го­ди­на XX ве­ка, Крст је из­ме­штен на но­ву ло­ка­ци­ју у пор­ту Ал­ма­шке цр­кве, где се на­ла­зи и да­нас. На сте­пе­на­стом ка­ме­ном по­ста­мен­ту Кр­ста, на све че­ти­ри стра­не, укле­сан је текст. На јед­ној од две ши­ре стра­не по­сто­ља ис­пи­са­но је: „За ве­чан спо­мен и по­кој ду­ше по­ги­ну­ли­ма у ра­ту 1914–1918”, док су на пре­о­ста­ле три стра­не укле­са­ни од­го­ва­ра­ју­ћи ци­та­ти из Би­бли­је.
Иа­ко да­нас ово спо­мен-обе­леж­је, као и оста­ли спо­ме­ни­ци на про­сто­ру гра­да ве­за­ни за Пр­ви свет­ски рат, не пред­ста­вља „жи­во” ме­сто се­ћа­ња, у пе­ри­о­ду из­ме­ђу два свет­ска ра­та, као и у пр­вој де­це­ни­ји на­кон окон­ча­ња Дру­гог свет­ског ра­та, ло­ка­ци­ја на ко­јој се Крст на­ла­зио је има­ла по­се­бан зна­чај ко­ји је да­ле­ко пре­ва­зи­ла­зио се­кун­дар­ни ме­мо­ри­јал­ни ка­рак­тер са­мог спо­мен-обе­леж­ја. Од­но­сно, ло­ка­ци­ја на ко­јој је Крст био из­вор­но по­ста­вљен пред­ста­вља­ла је сре­ди­шње ме­сто оку­пља­ња и је­дан од цен­трал­них јав­них про­сто­ра на Са­лај­ци. На­и­ме, широки про­стор око Кр­ста – из­ме­ђу два ре­да ку­ћа и не­по­сред­но уз ши­ро­ку рас­кр­сни­цу – пред­ста­вљао је ме­сто са­ста­ја­ња гра­ђа­на, ме­сто на ко­ме се оку­пља­ла ло­кал­на омла­ди­на, про­стор на ко­ме су се игра­ле та­да по­зна­те игре по­пут ус­коч ко­би­ле, шап­ца лап­ца и дру­гих, као и ме­сто на коме су се у ју­тар­њим и пре­по­днев­ним ча­со­ви­ма оку­пља­ли над­ни­ча­ри, ну­де­ћи сво­је услу­ге. Да­кле, ра­ди­ло се о про­стор­ној це­ли­ни ко­ја је пред­ста­вља­ла јед­ну од бит­ни­јих та­ча­ка оно­вре­ме­ног ур­ба­ног иден­ти­те­та гра­да, на ко­јој је спо­мен-обе­леж­је пред­ста­вља­ло сво­је­вр­сни ре­пер, бу­ду­ћи да се по ње­му цео про­стор (ме­сто оку­пља­ња) зва­ло јед­но­став­но „Код Кр­ста”. У том сми­слу, овај про­стор је у се­би об­је­ди­ња­вао при­мар­ну функ­ци­ју зна­чај­ног јав­ног про­сто­ра као са­став­ног де­ла ур­ба­ног иден­ти­те­та Са­лај­ке и Но­вог Са­да као це­ли­не, са да­ле­ко сла­би­је на­гла­ше­ним и се­кун­дар­ним ме­мо­ри­јал­ним ка­рак­те­ром ло­ка­ци­је као ме­ста се­ћа­ња.
На­кон што је пре­ме­ште­но на но­ву ло­ка­ци­ју, ово спо­мен-обе­леж­је прак­тич­но је у пот­пу­но­сти из­гу­би­ло пре­ђа­шњи зна­чај. у том кон­тек­сту, да­нас је ово спо­мен–обе­леж­је у зна­чај­ној ме­ри иш­че­зло из ме­мо­ри­је гра­да.