Један од информаната са којим је обављен разговор о већем броју продавница које су у граду постојале током периода социјализма, поменуо је и фарбару која „се налазила на углу Дунавске са Змај Јовином улицом и у коју се улазило из Змај Јовине”. Према његовим речима, за разлику од већине продавница које су у Змај Јовиној „испред излога имале тенде”, ова фарбара „је није имала”. Он се сећа како се током шездесетих година у „тој мањој продавници продавала фарба на килу”, при чему истиче „како му се свиђало када би продавац са висине пустио папирну штаницлу са купљеном фарбом и када се све запрашило”. Односно, истакао је како се продавнице фарбе „најбоље сећа по тој прашини различитих боја од фарбе и по продавцу који је увијао папирне штаницле и пунио их фарбом”. Такође, описао је, како је изгледала вага за мерење у продавници која је имала „аутоматску казаљку” што је њему било „необично зато што су тада ваге већином биле свуда са теговима”. На питање да ли је некада куповао у тој продавници, саговорник је истакао да ни његови родитељи ни он „нису куповали фарбе”, али да је његов рођак „чика Павле из Старе Пазове” када је долазио да их посети у Нови Сад, повремено „свраћао у ту и остале продавнице фарбе да купи нешто”.
Лична сећања на некадашњу фарбару лоцирану на ћошку Змај Јовине и Дунавске улице
- угао Змај Јовине и Дунавске улице