Је­дан од ин­фор­ма­на­та са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор о ве­ћем бро­ју про­дав­ни­ца ко­је су у гра­ду по­сто­ја­ле то­ком пе­ри­о­да со­ци­ја­ли­зма, по­ме­нуо је и фар­ба­ру ко­ја „се на­ла­зи­ла на углу Ду­нав­ске са Змај Јо­ви­ном ули­цом и у ко­ју се ула­зи­ло из Змај Јо­ви­не”. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, за раз­ли­ку од ве­ћи­не про­дав­ни­ца ко­је су у Змај Јо­ви­ној „ис­пред из­ло­га има­ле тен­де”, ова фар­ба­ра „је ни­је има­ла”. Он се се­ћа ка­ко се то­ком ше­зде­се­тих го­ди­на у „тој ма­њој про­дав­ни­ци про­да­ва­ла фар­ба на ки­лу”, при че­му ис­ти­че „ка­ко му се сви­ђа­ло ка­да би про­да­вац са ви­си­не пу­стио па­пир­ну шта­ниц­лу са ку­пље­ном фар­бом и ка­да се све за­пра­ши­ло”. Од­но­сно, ис­та­као је ка­ко се про­дав­ни­це фар­бе „нај­бо­ље се­ћа по тој пра­ши­ни раз­ли­чи­тих бо­ја од фар­бе и по про­дав­цу ко­ји је уви­јао па­пир­не шта­ниц­ле и пу­нио их фар­бом”. Та­ко­ђе, опи­сао је, ка­ко је из­гле­да­ла ва­га за ме­ре­ње у про­дав­ни­ци ко­ја је има­ла „ау­то­мат­ску ка­заљ­ку” што је ње­му би­ло „нео­бич­но за­то што су та­да ва­ге ве­ћи­ном би­ле сву­да са те­го­ви­ма”. На пи­та­ње да ли је не­ка­да ку­по­вао у тој про­дав­ни­ци, са­го­вор­ник је ис­та­као да ни ње­го­ви ро­ди­те­љи ни он „ни­су ку­по­ва­ли фар­бе”, али да је ње­гов ро­ђак „чи­ка Па­вле из Ста­ре Па­зо­ве” када је до­ла­зио да их по­се­ти у Но­ви Сад, по­вре­ме­но „свра­ћао у ту и оста­ле про­дав­ни­це фар­бе да ку­пи не­што”.