Присећајући се локације некадашње продавнице опреме за лов и риболов која се налазила у Јеврејској улици, један од саговорника се присетио како је „као мали” почетком шездесетих година „узео мами без питања новац из новчаника” и како је од њега „купио једну каму у кожној футроли који је произвела Фамипа из Призрена и ваздушну пушку”. Према његовим речима „родитељи су га казнили” када им је пријавио „шта је урадио”, али „он је био јако срећан што има ваздушну пушку и нож”. Он се сећа како су му родитељи касније купили „први пецарошки прибор”, односно „пецарошки штап”. Такође, током разговора је истакао „да су се у овој продавници продавали глатки бамбусови штапови за пецање који су стајали у ћошку и да су били скупљи они дебљи од тањих”. Саговорник, који је тада био дете и бавио се, према његовим речима, пецањем „неуспешно и аматерски” објашњавао је „како су се ти штапови од бамбуса секли при врховима” и да „то продавци најчешће нису хтели да раде”. Односно, истакао је „како продавац није хтео да ода тајну сечења штапа”, већ би или упутио на „неког другог пецароша”, уз речи „нек ти то одсече пецарош” или би га повремено ипак сам „кришом одсекао како треба”. Он се такође сећа како је била „читава филозофија око тога где тај врх бамбусовог штапа треба тачно одсећи” и да је „сваки пецарош о томе имао своју теорију”.
Други саговорник који је за себе истакао „да је риболовац”, сећа се како „је веома често куповао у овој и другим сличним продавницама у граду „пецарошки прибор и квалитетне иностране пецаљке које су седамдесетих биле јако скупе”. Он је у овој продавници најчешће „куповао блинкере”. Он се такође сећа да су у продавници продавани ваздушни пиштољи и пушке и „да је био велики избор”. Истиче „да тада”, односно шездесетих година „није требала дозвола за њих”, али да је продавац често сам „процењивао коме ће да га прода а коме не, пошто су ваздушне пиштоље често куповали и клинци”.
Трећи саговорник се приликом разговора о дечијим играма када је он био мали током шездесетих година, сетио ове продавнице и истакао како су се у њој „продавали спортски пиштољи, популарни плашљивци”. Он је истакао да „је његов најбољи друг имао овакав пиштољ” и да је он месецима такође „желео да га има”, али да „родитељи нису желели да му га купе”. Сећа се да када „га је добио од свог ујака на поклон био пресрећан и да је јако изљубио ујку”, након тога је одмах звао „друга да се играју” у околини њихове зграде. Према његовим речима „он је тада имао око седам или осам година и морао је да користи четири прста да би пуцао”. Саговорник се кроз смех присетио како је пиштољ био „јако бучан” и да су њега и његовог друга „често опомињале комшије када би пуцали, посебно када би пуцали у ходнику”. Сећа се како су „због пуцања пиштољем у ходнику у згради, он и његов друг често добијали батине” и како су им биле „често извучене уши у ходнику зграде од комшија”, да би потом додатно „код куће падали шамари од тате због тога”.
Лична сећања на некадашњу продавницу лова и риболова у Јеврејској улици
- Јеврејска улица