При­се­ћа­ју­ћи се ло­ка­ци­је не­ка­да­шње про­дав­ни­це опре­ме за лов и ри­бо­лов ко­ја се на­ла­зи­ла у Је­вреј­ској ули­ци, је­дан од са­го­вор­ни­ка се при­се­тио ка­ко је „као ма­ли” по­чет­ком ше­зде­се­тих го­ди­на „узео ма­ми без пи­та­ња но­вац из нов­ча­ни­ка” и ка­ко је од ње­га „ку­пио јед­ну ка­му у ко­жној фу­тро­ли ко­ји је про­из­ве­ла Фа­ми­па из При­зре­на и ва­зду­шну пу­шку”. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма „ро­ди­те­љи су га ка­зни­ли” ка­да им је при­ја­вио „шта је ура­дио”, али „он је био ја­ко сре­ћан што има ва­зду­шну пу­шку и нож”. Он се се­ћа ка­ко су му ро­ди­те­љи ка­сни­је ку­пи­ли „пр­ви пе­ца­ро­шки при­бор”, од­но­сно „пе­ца­ро­шки штап”. Та­ко­ђе, то­ком раз­го­во­ра је ис­та­као „да су се у овој про­дав­ни­ци про­да­ва­ли глат­ки бам­бу­со­ви шта­по­ви за пе­ца­ње ко­ји су ста­ја­ли у ћо­шку и да су би­ли ску­пљи они де­бљи од та­њих”. Са­го­вор­ник, ко­ји је та­да био де­те и ба­вио се, пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, пе­ца­њем „не­у­спе­шно и ама­тер­ски” об­ја­шња­вао је „ка­ко су се ти шта­по­ви од бам­бу­са се­кли при вр­хо­ви­ма” и да „то про­дав­ци нај­че­шће ни­су хте­ли да ра­де”. Од­но­сно, ис­та­као је „ка­ко про­да­вац ни­је хтео да ода тај­ну се­че­ња шта­па”, већ би или упу­тио на „не­ког дру­гог пе­ца­ро­ша”, уз ре­чи „нек ти то од­се­че пе­ца­рош” или би га по­вре­ме­но ипак сам „кри­шом одсе­као ка­ко тре­ба”. Он се та­ко­ђе се­ћа ка­ко је би­ла „чи­та­ва фи­ло­зо­фи­ја око то­га где тај врх бам­бу­со­вог шта­па тре­ба тач­но од­се­ћи” и да је „сва­ки пе­ца­рош о то­ме имао сво­ју те­о­ри­ју”.
Дру­ги са­го­вор­ник ко­ји је за се­бе ис­та­као „да је рибо­ло­вац”, се­ћа се ка­ко „је ве­о­ма че­сто ку­по­вао у овој и дру­гим слич­ним про­дав­ни­ца­ма у гра­ду „пе­ца­ро­шки при­бор и ква­ли­тет­не ино­стра­не пе­цаљ­ке ко­је су се­дам­де­се­тих би­ле ја­ко ску­пе”. Он је у овој про­дав­ни­ци нај­че­шће „купо­вао блин­ке­ре”. Он се та­ко­ђе се­ћа да су у про­дав­ни­ци про­да­ва­ни ва­зду­шни пи­што­љи и пу­шке и „да је био ве­ли­ки из­бор”. Ис­ти­че „да та­да”, од­но­сно ше­зде­се­тих го­ди­на „ни­је тре­ба­ла до­зво­ла за њих”, али да је про­да­вац че­сто сам „про­це­њи­вао ко­ме ће да га про­да а ко­ме не, по­што су ва­зду­шне пи­што­ље че­сто ку­по­ва­ли и клин­ци”.
Тре­ћи са­го­вор­ник се при­ли­ком раз­го­во­ра о де­чи­јим игра­ма ка­да је он био ма­ли то­ком ше­зде­се­тих го­ди­на, се­тио ове про­дав­ни­це и ис­та­као ка­ко су се у њој „про­да­ва­ли спорт­ски пи­што­љи, по­пу­лар­ни пла­шљив­ци”. Он је ис­та­као да „је ње­гов нај­бо­љи друг имао ова­кав пи­штољ” и да је он ме­се­ци­ма та­ко­ђе „же­лео да га има”, али да „ро­ди­те­љи ни­су же­ле­ли да му га ку­пе”. Се­ћа се да ка­да „га је до­био од свог уја­ка на по­клон био пре­сре­ћан и да је ја­ко из­љу­био уј­ку”, на­кон то­га је од­мах звао „дру­га да се игра­ју” у око­ли­ни њи­хо­ве згра­де. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма „он је та­да имао око се­дам или осам го­ди­на и мо­рао је да ко­ри­сти че­ти­ри пр­ста да би пу­цао”. Са­го­вор­ник се кроз смех при­се­тио ка­ко је пи­штољ био „ја­ко бу­чан” и да су ње­га и ње­го­вог дру­га „че­сто опо­ми­ња­ле ком­ши­је ка­да би пу­ца­ли, по­себ­но ка­да би пу­ца­ли у ход­ни­ку”. Се­ћа се ка­ко су „због пу­ца­ња пи­што­љем у ход­ни­ку у згра­ди, он и ње­гов друг че­сто до­би­ја­ли ба­ти­не” и ка­ко су им би­ле „че­сто из­ву­че­не уши у ход­ни­ку згра­де од ком­ши­ја”, да би по­том до­дат­но „код ку­ће па­да­ли ша­ма­ри од та­те због то­га”.