Саговорник са којим је обављен разговор о овој фабрици која је била лоцирана у Радничкој улици, становао је као дете са породицом у њеној непосредној близини. Причајући о карактеристикама фабрике током шездесетих година, он је између осталог истакао „да је од свих фабрика које су постојале у Радничкој улици, једино Данубиус испуштао јако пријатан мирис кога се одлично сећа” с обзиром на то да „је фабрика производила кекс и тестенине”. Информант је напоменуо „како је дим који је излазио из фабричких димњака био јако пријатан и да се целом околином када је фабрика испуштала дим од производње, осећао кекс”. Он је напоменуо како је фабрика „имала посебан погон за производњу вафел кексева”, као да су он и комшијска деца често долазили „до ограде фабрике када је погон за кекс испуштао дим и како су дубоко удисали тај предиван мирис”. Након „дубоког удисања” мириса кекса „обично би ишли да једу глогиње које су расле дуж Радничке улице која је била пуна стабала глогиња”. Саговорник се сећа „како су јели ситне бобице које су биле укусне, али да би се добио неки ефекат, морало се сигурно појести преко сто тих плодова”. Сећа се „како никада нису прали глогиње пре јела”, као и да се његов отац када би их видео да једу глогиње „био љут, опомињући их, да поред свега што имају за јело код куће, пали на то да једу глогиње”.
Други информант је истакао, како му је Данубиус остао у сећању „по пријатним испарењима”, али и по бројним камионима на курблу који су стално нешто одвозили или довозили у њега”. Он се сећа како је „његова тетка, волела да купује Данубиусову тестенину”.