Са­го­вор­ник са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор о овој фа­бри­ци ко­ја је би­ла ло­ци­ра­на у Рад­нич­кој ули­ци, ста­но­вао је као де­те са по­ро­ди­цом у ње­ној не­по­сред­ној бли­зи­ни. При­ча­ју­ћи о ка­рак­те­ри­сти­ка­ма фа­бри­ке то­ком ше­зде­се­тих го­ди­на, он је из­ме­ђу оста­лог ис­та­као „да је од свих фа­бри­ка ко­је су по­сто­ја­ле у Рад­нич­кој ули­ци, је­ди­но Да­ну­би­ус ис­пу­штао ја­ко при­ја­тан ми­рис ко­га се од­лич­но се­ћа” с об­зи­ром на то да „је фа­бри­ка про­из­во­ди­ла кекс и те­сте­ни­не”. Ин­фор­мант је на­по­ме­нуо „ка­ко је дим ко­ји је из­ла­зио из фа­брич­ких дим­ња­ка био ја­ко при­ја­тан и да се це­лом око­ли­ном ка­да је фа­бри­ка ис­пу­шта­ла дим од про­из­вод­ње, осе­ћао кекс”. Он је на­по­ме­нуо ка­ко је фа­бри­ка „има­ла по­се­бан по­гон за про­из­вод­њу ва­фел кек­се­ва”, као да су он и ком­шиј­ска де­ца че­сто до­ла­зи­ли „до огра­де фа­бри­ке ка­да је по­гон за кекс ис­пу­штао дим и ка­ко су ду­бо­ко уди­са­ли тај пре­ди­ван ми­рис”. На­кон „ду­бо­ког уди­са­ња” ми­ри­са кек­са „обич­но би ишли да је­ду гло­ги­ње ко­је су ра­сле дуж Рад­нич­ке ули­це ко­ја је би­ла пу­на ста­ба­ла гло­ги­ња”. Са­го­вор­ник се се­ћа „ка­ко су је­ли сит­не бо­би­це ко­је су би­ле уку­сне, али да би се до­био не­ки ефе­кат, мо­ра­ло се си­гур­но по­је­сти пре­ко сто тих пло­до­ва”. Се­ћа се „ка­ко ни­ка­да ни­су пра­ли гло­ги­ње пре је­ла”, као и да се ње­гов отац ка­да би их ви­део да је­ду гло­ги­ње „био љут, опо­ми­њу­ћи их, да по­ред све­га што има­ју за је­ло код ку­ће, па­ли на то да је­ду гло­ги­ње”.
Дру­ги ин­фор­мант је ис­та­као, ка­ко му је Да­ну­би­ус остао у се­ћа­њу „по при­јат­ним ис­па­ре­њи­ма”, али и по број­ним ка­ми­о­ни­ма на кур­блу ко­ји су стал­но не­што од­во­зи­ли или до­во­зи­ли у ње­га”. Он се се­ћа ка­ко је „ње­го­ва тет­ка, во­ле­ла да ку­пу­је Да­ну­би­у­со­ву те­сте­ни­ну”.