Кафе-посластичарница Загреб, налазила се на месту данашње посластичарнице Атина на Тргу слободе код Катедрале. Након Другог светског рата, када је једна од најстаријих посластичарница у граду која се звала према презимену њеног власника Дорнштетер национализована, преименована је као Москва. То име је носила само три године, односно до 1948. године, тј. до политичког разлаза комунистичких партија ФНРЈ и СССР-а. Након тога, добила је назив Загреб, који је задржала све до распада СФРЈ, када је из актуелних политичких разлога преименована у Атину.
О овој локацији је разговарано са неколико информаната. Сви они су истакли како су током шездесетих, седамдесетих или осамдесетих година као деца, а и касније, одлазили у Загреб на „чувене мињоне” и „укусне сендвиче”.
Један од саговорника који је одлазио у Загреб још од детињства односно од раних шездесетих година сећа се како је „намештај у Загребу био интересантан, пресвучен плишем црвене боје”, као и да „су биле велике столице, као неке полу-фотеље са великим наслоном”. Такође, сећа се „угаоних клупа пресвучених плишем” које су постојале „у ћошковима Загреба”.
Други саговорник је описивао различите колаче који су постојали у понуди, при чему је истакао „како су га највише одушевљавали мињони који су били преливени преливима разних боја који су били лепо украшени чоколадним и другим украсима”. Истакао је, да су „мињони били у разним облицима”, односно „у облику пирамиде, купе, круга, квадрата” који су служени на тањиру упаковани „у рецкастој папирној фолији” тј. „у рецкастим папирним тацницама”. Саговорник је такође напоменуо како је „скупљао те рецкасте тацнице, носио их кући и играо се са њима на разне начине”, односно да су у његовој игри „ти папирчићи били најчешће чамци које је пуштао да пливају у напуњеном лавабоу”.
Информанткиња са којом је вођен разговор о овој посластичарници, истакла је како је она „највише волела фине сендвиче”, при чему су јој најбољи били „са краставчићима и са руском салатом”. За „њу су”, како је саговорница истакла „гарнирани сендвичи са фантастичним намазом у Загребу, били једно од омиљених јела”. Сећа се да је „Загребом управљало хотелско-туристичко предузеће Варадин”, као и да „је Загреб био нека мешавина кафеа, посластичарнице и ресторана”. Она се такође сећа „како је поред чувених гарнираних сендвича, у Загребу често јела сутлијаш са циметом, запечене палачинке, али и воћне купове, колаче и банана-сплит, уз обавезну топлу чоколаду”.
Четврти саговорник који је причао о Загребу, односно о понуди јела у њему током седамдесетих и раних осамдесетих година, истакао је како се сећа „беле кафе која је служена у керамичким криглама” и коју је „увек наручивао уз гарниране сендвиче”. У сећању су му такође остале и „сендвич-кифле са белим мајонезом и саламом које су биле упаковане у целофан”.
Пета информанткиња која се сећала сендвича из Загреба истакла је „да је као средњошколка чекајући аутобус код Катедрале” по правилу „свраћала у Загреб на сендвиче и белу кафу”. Сендвичи су њој, како је весело кроз смех истакла „били празник за непце. Ја сам тамо свраћала и увек се враћала по још. Сећам се тог тананог белог папира у које су били увијени, мириса белог чувеног Хлебовог хлеба”. Такође је напоменула како је у Загребу касније када је „већ студирала” сваки пут када би ишла „на матине у Народни биоскоп, свраћала на падобранце”.