Је­дан од ин­фор­ма­на­та је ис­та­као, ка­ко се се­ћа „да ка­да је био ма­ли”, кра­јем пе­де­се­тих го­ди­на, оба­ла Ду­на­ва на про­сто­ру да­на­шњег Ке­ја жр­та­ва ра­ци­је, ни­је би­ла уре­ђе­на и ка­ко се на „кра­ју Рад­нич­ке ули­це ули­вао фа­брич­ки ка­нал са от­пад­ним во­да­ма у Ду­нав”. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма „кеј ни­је био ур­ба­ни­зо­ван, већ је по­сто­јао зе­мља­ни на­сип на ко­ји је био на­сут шљу­нак и ка­мен црне бо­је”. Он је та­ко­ђе ис­та­као „ка­ко се ма­гло­ви­то се­ћа па­ро­бро­да на Ду­на­ву” ко­ји би, ка­да су „про­ла­зи­ли ис­под Мо­ста мар­ша­ла Ти­та, спу­шта­ли сво­је дим­ња­ке, ка­ко би мо­гли да про­ђу ис­под мо­ста”. Се­ћа се „по­себ­них зуп­ча­ника за спу­шта­ње дим­ња­ка”, ко­ји су при­ли­ком по­кре­та­ња „ис­пу­шта­ли ја­ке зву­ко­ве”.