Са­го­вор­ник са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор о овој ло­ка­ци­ји је ис­та­као ка­ко су се то­ком ше­зде­се­тих го­ди­на у овој апо­те­ци у ко­јој је ње­го­ва мај­ка ку­по­ва­ла ле­ко­ве док је он био осно­вац, мо­гли ку­пи­ти слат­ки­ши у фор­ми „пу­сли­ца ко­је је ве­ро­ват­но апо­те­ка про­из­во­ди­ла”. При­се­ћа се ка­ко су он и оста­ла де­ца док су че­ка­ли њи­хо­ве ро­ди­те­ље да „пре­у­зму ле­ко­ве на ре­цепт”, бу­ду­ћи да су би­ли „не­мир­ни и не­ста­шни, че­сто до­би­ја­ли те пу­сли­це” и да су на тај на­чин би­ли „уми­ре­ни” од стра­не сво­јих ро­дите­ља с об­зи­ром на то да су се ба­ви­ли кон­зу­ми­ра­њем ку­пље­них „слат­ки­ша”, док њи­хо­ви ро­ди­те­љи ни­су до­шли на ред за ле­ко­ве.