Са­го­вор­ник са ко­јим је раз­го­ва­ра­но о овој ло­ка­ци­ји, ис­та­као је ка­ко је „по­ха­ђао ово школ­ско об­да­ни­ште ра­них ше­зде­се­тих го­ди­на”, као и да му је оно „оста­ло у успо­ме­ни пр­вен­стве­но по крај­ње не­у­ку­сној хра­ни”. При­ча­ју­ћи о „је­лов­ни­ку у об­да­ни­шту”, са­го­вор­ник је ис­та­као ка­ко је „по­сто­ја­ла чор­ба са сит­но исец­ка­ним хле­бом на коц­ки­це ко­ји је пр­жен на биљ­ној ма­сти”, што је ње­му „би­ло крај­ње не­под­но­шљи­во због не­при­јат­ног ми­ри­са и уку­са” за је­ло. Ин­фор­мант је ис­та­као „ка­ко су му сва је­ла при­пре­ма­на на биљ­ној ма­сти иза­зи­ва­ла по­вра­ћа­ње”. Та­ко­ђе се се­ћа „сле­пље­них и не­у­ку­сних ре­за­на­ца са гри­зом”, ко­ји су по ње­го­вим ре­чи­ма „би­ли сле­пље­не и бљута­ве ма­ка­ро­не у гру­два­ма са згру­два­ним гри­зом и сле­пље­ном те­сте­ни­ном”. Од­но­сно, пре­ма ре­чи­ма ин­фор­ман­та, у об­да­ни­шту је „слу­же­на крај­ње не­у­ку­сна со­ци­јал­на хра­на”. Он се та­ко­ђе се­тио и из­гле­да дво­ри­шта об­да­ни­шта, при че­му је ис­та­као ка­ко се са­сто­ја­ло од „ве­ћег трав­ња­ка” и да су „не­ка од де­це игра­ју­ћи се на тра­ви, зна­ла да од ста­бљи­ке ма­слач­ка пра­ве тру­би­це”. Од­но­сно, се­ћа се ка­ко „су као ма­ли ду­ва­ли у шу­пљу ста­бљи­ку ма­слач­ка што је про­из­во­ди­ло пи­ска­ве зву­ко­ве”. Са­го­вор­ник се та­ко­ђе се­ћа игре са уве­ли­ча­ва­ју­ћим ста­кли­ма ко­ја су по­сто­ја­ла у об­да­ни­шту, при че­му је на­вео ка­ко су „од др­ве­та зо­ве ко­је је у дво­ри­шту ра­сло, пра­ви­ли ма­ле шта­пи­ће ко­је су укра­ша­ва­ли уз по­моћ лу­па и сун­че­ве све­тло­сти”, од­но­сно „ка­ко им је би­ло ин­те­ре­сант­но да на­пра­ве цр­ни траг на гран­чи­ца­ма од зо­ве”.