Ис­пи­та­ник са ко­јим је оба­вљен раз­го­вор на овој ло­ка­ци­ји ис­та­као је ка­ко му је Ја­дран био „оми­ље­ни би­о­скоп за­то што је имао нај­леп­шу са­лу”, као и да је још од ше­зде­се­тих го­ди­на па све до за­тва­ра­ња би­о­ско­па кра­јем де­ве­де­се­тих или на­кон 2000. го­ди­не „ве­о­ма ра­до од­ла­зио у ње­га”. Са­го­вор­ник је, из­ме­ђу оста­лог, ис­та­као ка­ко су ше­зде­се­тих го­ди­на док је „био де­чак и ти­неј­џер” у Ја­дра­ну, као и у оста­лим би­о­ско­пи­ма „све би­о­скоп­ске пред­ста­ве по­чи­ња­ле жур­на­лом ко­ји је био у цр­но-бе­лој тех­ни­ци, као и сви та­да­шњи фил­мо­ви”. Опи­су­ју­ћи тзв. филм­ске но­во­сти, ко­је су се по­пу­лар­но ме­ђу гра­ђа­ни­ма зва­ле „жур­нал”, ис­пи­та­ник је на­вео ка­ко је он за­пра­во пред­ста­вљао „пре­глед ве­сти ко­је су тра­ја­ле око де­сет ми­ну­та и ко­је су по­чи­ња­ле обич­но са ве­сти­ма о Ти­ту, где је био, шта је ра­дио и ка­ко су га до­че­ки­ва­ли на пу­то­ва­њи­ма”, тј. пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, жур­нал је за­по­чи­њао „Ти­то­вим до­го­дов­шти­на­ма”, на­кон то­га су сле­ди­ле „по­ли­тич­ке те­ме, ве­сти са естра­де”, као и из „све­та мо­де” а за­вр­ша­вао је пре­гле­дом спорт­ских ве­сти. Пре­ма ре­чи­ма ис­пи­та­ни­ка, жур­нал је пре­стао да се еми­ту­је „ка­да су по­че­ли да се пу­шта­ју фил­мо­ви у ко­лор тех­ни­ци”. Са­го­вор­ник ис­ти­че да су пр­ви ко­лор фил­мо­ви „би­ли пра­ви бум и нео­пи­сив до­жи­вљај”, као и да су „мно­ги са­мо о то­ме да­ни­ма и не­де­ља­ма при­ча­ли”.
Јед­на ин­фор­мант­ки­ња са ко­јом је оба­вљен раз­го­вор о овом би­о­ско­пу ис­ти­че „ка­ко је че­сто мо­ра­ла да ку­пу­је кар­те од тап­ка­ро­ша за ду­пло ве­ћу це­ну”, по­што су тап­ка­ро­ши за „бо­ље фил­мо­ве че­сто уме­ли да ку­пе три­де­сет и че­тр­де­сет кар­ти”, та­ко да их је „че­сто не­ста­ја­ло”. Се­ћа се да су „мом­ци ко­ји су до­шли са де­вој­ка­ма”, ја­ко че­сто да се „не би обру­ка­ли, ку­по­ва­ли од тап­ка­ро­ша мно­го ску­пље кар­те” с об­зи­ром на то да су за по­је­ди­не фил­мо­ве кар­те „бр­зо би­ле раз­гра­бље­не”.
Је­дан од ис­пи­та­ни­ка, ис­ти­че да је „код не­ких мла­ђих из пу­бли­ке” че­сто био оби­чај да не са­че­ка­ју сам крај фил­ма, већ да не­по­сред­но пред кра­јем про­јек­ци­је „ка­да већ ви­де да је филм пред кра­јем уста­ну са свог ме­ста и кре­ну да на­пу­шта­ју са­лу”, што са­го­вор­ник об­ја­шња­ва ти­ме да су та­кви по­је­дин­ци „во­ле­ли да се пра­ве па­мет­ни ка­ко они зна­ју ка­да је филм пред кра­јем”, од­но­сно да за­вр­ша­ва. То је пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма че­сто иза­зи­ва­ло не­го­до­ва­ње пу­бли­ке. Са­го­вор­ник, при­ча­ју­ћи о про­јек­ци­ја­ма фил­мо­ва у би­о­ско­пи­ма на­во­ди ка­ко су че­сто при­ли­ком раз­ли­чи­тих сце­на у фил­мо­ви­ма по­је­дин­ци из пу­бли­ке „че­сто на­глас ре­а­го­ва­ли”, при че­му су му нај­упе­ча­тљи­ви­ја се­ћа­ња оста­ла да су при­ли­ком емо­тив­них сце­на „љу­бље­ња у фил­мо­ви­ма, мно­ги до­ви­ки­ва­ли шиц или миц”. Та­ко­ђе, се­ћа се да су при­ли­ком од­ре­ђе­них сце­на не­ки „чак и пла­ка­ли” или ако им се ни­је не­што у фил­му до­па­да­ло да су „гла­сно ко­мен­та­ри­са­ли”. Са­го­вор­ник је при­ли­ком раз­го­во­ра ис­та­као да је Ја­дран, као „уо­ста­лом и сви би­о­ско­пи ве­чи­то био по­сут оста­ци­ма се­мен­ки” и да је осо­бље „че­сто опо­ми­ња­ло љу­де из пу­бли­ке да не гриц­ка­ју се­мен­ке”, од­но­сно да не ба­цу­ју „остат­ке се­мен­ки на под”. Он се се­ћа да је чак и пре про­јек­ци­је у окви­ру филм­ског жур­на­ла по­сто­ја­ла на­по­ме­на да по­се­ти­о­ци „не ба­ца­ју се­мен­ке на под”.