Ин­фор­мант са ко­јим је раз­го­ва­ра­но о ко­ми­си­о­ни­ма у гра­ду, ис­та­као је да је као де­те у ко­ми­си­о­ну ко­ји се на­ла­зио „по­ред не­ка­да­шње про­дав­ни­це Зе­нит и књи­жа­ре Свје­тлост”, сре­ди­ном ше­зде­се­тих го­ди­на „по­пут све оста­ле де­це у њи­ма нај­че­шће ку­по­вао жва­ке” и ка­ко је „то би­ло не­што не­ве­ро­ват­но”. По­себ­но се се­ћа „ци­га­рет жва­ка”, као и „ба­зо­ка жва­ка у об­ли­ку ква­дра – ма­ле пло­чи­це”, ко­је су пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма „би­ле уку­сне с обзи­ром на то да су би­ле из уво­за” за раз­ли­ку од свих жва­ка „до­ма­ће про­из­вод­ње код ко­јих се нај­ви­ше осе­ћао ше­ћер”. Са­го­вор­ник је ис­та­као „да су те жва­ке би­ле ја­ко ску­пе, да су до­но­ше­не из Аме­ри­ке” и да су „се про­да­ва­ле на ко­мад или чак на по­ла ко­ма­да”. Ис­пи­та­ник је ис­та­као да су оне за­пра­во пред­ста­вља­ле „углав­ном ими­та­ци­ју ка­мел ци­га­ре­та” с об­зи­ром на то да им „је и ку­ти­ја би­ла слич­на ка­мел ци­га­ре­та­ма”. Та­ко­ђе, на­по­ми­ње ка­ко су ба­зо­ка жва­ке „има­ле сли­чи­це, док их ци­га­рет жва­ке ни­су има­ле”. Се­ћа се ка­ко је жва­ка­ње тих жва­ка пред­ста­вља­ло не­ку вр­сту „ими­џа у основ­ној шко­ли”, као и да су „де­ца раз­вла­чи­ле те жва­ке ка­ко би се ви­де­ло да су ро­зе бо­је” за раз­ли­ку од „до­ма­ћих ко­је су би­ле бе­ле бо­је”. При­чају­ћи ка­ко је ку­по­вао жва­ке у ко­ми­си­о­ни­ма, се­тио се ка­ко је ње­гов друг из раз­ре­да јед­ном „украо но­вац од ро­ди­те­ља” и ка­ко је „ку­пио це­лу ку­ти­ју тих жва­ка” о че­му је „при­ча­ла це­ла шко­ла”. На­по­ми­ње да су га при­ли­ком ку­по­ви­не „ци­га­рет жва­ка”, „пет пу­та пи­та­ли да ли он има па­ра, пре не­го што су от­ку­ца­ли на ре­ги­стар ма­ши­ни то па­ко­ва­ње жва­ка”. Ис­пи­та­ник је та­ко­ђе на­вео ка­ко су до­ма­ће жва­ке ко­је „су се зва­ле фа­во­рит” нај­че­шће он и ње­го­ви дру­го­ви „ку­по­ва­ли у Про­гре­су”, као и да су оне би­ле у об­ли­ку „ма­лих тан­ких пло­чи­ца и ја­ко твр­де са не­ким сли­чи­ца­ма фуд­ба­ле­ра”. За раз­ли­ку од уво­зних жва­ка, пре­ма ре­чи­ма са­го­вор­ни­ка „Фа­во­рит се те­шко жва­као и на кра­ју се гу­тао јер ни­је имао ела­стич­ност”. При­ча­ју­ћи о ку­по­ви­ни ино­стра­них жва­ка са­го­вор­ник је та­ко­ђе ис­та­као „ка­ко су мно­ги жва­ке пре­ко но­ћи држа­ли у ча­ши или шо­љи во­де”, од­но­сно да их ни­су ба­ца­ли „и по не­ко­ли­ко да­на”, као и да су „мно­ги, као и он и ње­го­ва се­стра” че­сто „др­ве­ним ро­зе или цр­ве­ним бо­ји­ца­ма бо­ји­ли обич­не жва­ке” ка­ко би се „у шко­ли хва­ли­ли да жва­ћу ба­зо­ку”