Ин­фор­мант са ко­јим је раз­го­ва­ра­но о овом ре­сто­ра­ну, ис­та­као је да се „он на­ла­зио на ме­сту да­на­шње згра­де Срп­ског на­род­ног по­зо­ри­шта”, као и да је „још од ра­ног де­тињ­ства од­ла­зио не­де­љом по­сле­под­не на по­ро­дич­не руч­ко­ве са ро­ди­те­љи­ма и се­стром у ње­га”. Остао му је у се­ћа­њу и по то­ме „што су са ра­ди­ја еми­то­ва­не спорт­ске еми­си­је и пре­но­си утак­ми­ца”, што је за ње­га „де­ло­ва­ло не­ка­ко де­пре­сив­но, на­ро­чи­то ка­да је дан био тму­ран”. По­себ­но га је ири­ти­ра­ло што је ра­дио био пу­штен „ја­ко гла­сно, чак до те ме­ре да се ни­је мо­гло нор­мал­но раз­го­ва­ра­ти”. Се­ћа се та­ко­ђе, да су по­је­дин­ци „то­ком руч­ка чак и на­ви­ја­ли”. Ис­пи­та­ник је та­ко­ђе на­вео ка­ко су се број­ни по­је­дин­ци че­сто рас­пра­вља­ли „да ли је био бо­љи ре­сто­ран Па­лић или Гур­ман, исто као што су се рас­пра­вља­ли да ли је био бо­љи Про­грес или Узор”. Пре­ма ре­чи­ма са­го­вор­ни­ка, оба ре­сто­ра­на су има­ла „слич­ну хра­ну”, па му је би­ло чуд­но што се „љу­ди рас­пра­вља­ју ко­ји је од та два ре­сто­ра­на бо­љи”.